УЗ ИЗЛОЖБУ АКВАРЕЛА БОШКА ВУКОЈЕВИЋА У МАЛОМ ЛИКОВНОМ САЛОНУ У граду-кутији
Има томе, ево, шест десетлећа када сам, као дечарац, искрадајући се из родитељског дома, док се хватао први мрак, осврћући се лево-десно, започињао разговор са светом невидљивим, чије сам присуство итекако осећао, слутећ да и у њему сви беспоретци по поретку некоме делују. Ти давни, рановечерњи, изласци, сада знам, омогућили су ми најнепосредније суочење с тамницом у коју смо пали и ми, у којој човек може да живи, ободрили ме да се, временом, не осврћем насумице, већ да поглед усмерим ка горе, ка уздарјима која долазе озго, из света херувима и серафима.
Са свешћу, каквом-таквом, да, сем ствари полезних и забавних, постоје и ствари страшне и да са златооких висина, из бољих и срећнијих светова, наша земаљска палата губи и своју гордост и своју симетрију.
А једно десетлеће након тога, у потрази за слободом, прикраћеном неподношљивим основно-школским и гимназијским оковима, стигав у Нови Сад, очас сам ступио у службу две дивне куће. Једна је била Трибина младих, садашњи Културни центар Новог Сада, друга Академија уметности. Упознао сам тада човека чију изложбу отварамо вечерас (и наше пријатељство траје ево већ пола века) и прву генерацију даровитих уметника и добрих људи. Уз Бошка, ту су били Ковиљка, Пуша, Мита... Три тачке – Господ ће ми опростити што су се друга имена (не и ликови) загубили у времену.
Било како било, своје студентско-академске обавезе, у нашем граду, на Философском факултету, у Његошевој, у то време преко пута Гурмана, испуњавао сам у друштву будућих сликара и вајара, на Академији уметности, највећма у драгоценим разговорима (и пићу) с професором Бошком Петровићем. Лепо сам се осећао у том веродостојном простору игре. Уметност се рађа у игри и наставља да живи од облика игре, али не као жива биљка која се одваја од мајке биљке, већ се развија у игру и као игра. Сећајући се тог трена, који се састојао од пет мојих и Бошкових студентских лета, сећам се, не без разлога, речи Хорхе Луиса Борхеса, из Алефа, да се свака судбина, ма колико дуга и замршена била, састоји од једног трена, кад човек, заувек спознаје ко је.
Савремени тескобни човек губи се у жалости која, као црв, изједа његово срце. Он не живи у кући или стану, већ у кутији-пећини, као нека врста окованог Прометеја, Његов мир је доконост, његова радост кафански карусел у свеподразумевајућем свету вештине. И нема свест о властитом греху, што значи да се не само купа у греху, него и у духовном слепилу. Савремени човек живи у граду-кутији, у свету у којем је добро постало сићушно, оскудно и немоћно, у којем је једини смисао сећање на смисао.
Догодило се, дакле, све оно што је група младих и даровитих уметника, окупљена око свог омиљеног професора, рекао бих, слутила – стасавање застрашујућих ликова из Шупљих људи и Пусте земље. Т. С. Елиота и Животињске фарме Џорџа Орвела. И што је један од њихових колега, мој полувековни пријатељ, Бошко Вукојевић, представио тескобним гротескно-отужним призорима града у кутији на својим акварелима. Они, понајпре, кључним семантичким рукавцем, сведоче да живимо у свету хладног и користољубивог прагмантизма, од којег се душа леди, који је, у потпуности, премрежио простор хуманизму. За све је то наш аутор нашао ликовну меру – мирну и допадљиву, реалистичну и узбудљиву, концентрисану и хармоничну. Отварајући Бошкову изложбу, овде, у Малом ликовном салону, пролазе ми, сећањем, млада ведра лица од пре педесет година. Стога свима њима (и вама), оверавајући, још једаред, радост сећања, заказујем нови сусрет за педесет година!
Селимир Радуловић