KNJIŽEVNA KRITIKA Izazovi transhumanizma „Humanizam, antihumanizam i posthumanizam: tematski zbornik”

Nepredvidivi razvoj tehnologije kao jedna od najaktuelnijih tema današnjice samo je vrh ledenog brega u ispitivanju budućnosti humaniteta. Ranije predstave čoveka i humanosti sada se razlažu i prerađuju kroz transhumanističku agendu, dok su fenomeni transhumanizma i posthumanizma odavno prevazišli naučnu fantastiku i „teorije zavereˮ. Da je istraživanje ovih fenomena i njihovih političkih posledica u okviru naučnog diskursa neophodno, dokazuje i zbornik sa okruglog stola u organizaciji Matice srpske. U osam radova devet uglednih naučnika obrađeni su pravni, filozofski i književni aspekti antihumanizma i posthumanizma, čiji „umirujućiˮ karakter, ističu urednici zbornika, treba kontinuirano preispitivati. Relativno kratak obim zbornika od dvesta stranica omogućuje da ga čitamo kao naučno-popularnu studiju, u kojoj je dat širok spektar tema i perspektiva, bez neravnomernosti u strukturi i kvalitetu pojedinačnih tekstova. Zbornik je ozbiljan priručnik za borbu protiv transhumanizacije društva, koja je, navodno, nužna i izvesna, i brani pravo na izbor i mogućnost „alternativnog, duhovnog i integralno humanog i humanističkog puta u budućnostˮ. 

Časlav Koprivica ispituje istorijsku genezu posthumanizma, pokazujući kako je čovekova ontološka zainteresovanost za istinu preokrenuta u njegovo samovoljno raspolaganje njome. Tako „čovek je čoveku resursˮ postaje pragmatički imperativ ideologizovanog antropocentrizma. Jelica Veljović fokusira se na civilizacijski, filozofski i kulturološki kontinuitet određenih ideja, koje se danas označavaju kao posthumane. Ona naglašava značaj propitivanja autoriteta naučnih metafora i njihovih veza sa institucionalizovanim pozicijama moći, pri čemu bi se nauka – kao i književnost koja se bavi posthumani(stički)m temama – shvatala kao jedna forma kulturne prakse i proizvodnje. Dramskom i usmenom književnošću bavi se Ljiljana Pešikan Ljuštanović u izuzetno zanimljivom radu o industrijalizaciji rađanja i slobodnom tržištu genetskog materijala. Potresni libreto Maje Pelević povod je za preispitivanje fenomena rađanja, usvajanja i kupovanja deteta, ali i poricanja čoveka kao humanistički koncipiranog subjekta. Pravno-politička perspektiva dominantna je u radovima Miše Đurkovića, Zorana Čvorovića, Ljubiše Despotovića i Vanje Glišina. Država i njeni savremeni oblici postaju ključno mesto u ispitivanju odnosa transhumanizma i paternalizma, problema hiperdemokratije, kao i apsolutizacije ljudskih prava. 

Ambivalentna priroda posthumanizma glavna je tema tekstova Aleksandra Gajića i Viktora Raduna Teona, čija studija Transhumanizam: budućnost bez ljudi (2018), predstavlja podlogu većini radova u zborniku. Gajić dokazuje da antihumanizam nije u isto vreme i antimoderan, u čemu je i jedna od osnovnih vrednosti zbornika: svi radovi, bez izuzetka, pokazuju da posthumanizam nije nov, niti originalan fenomen. Viktor Radun Teon definiše i pojmovno određuje transhumanizam i analizira stanje, domete i krajnje ciljeve glavnih tehnologija Četvrte industrijske revolucije.

Pokazujući kako se odvija slabljenje, zastrašivanje i uslovljavanje čoveka da prihvati prelazak u trans-čoveka, i na kraju post-čoveka, autor nudi i alternativu u svom viđenju buduće evolucije ljudskog društva. Tematski zbornik Matice srpske predstavlja zato dragoceni uvid u posledice aktuelnih transhumanis- tičkih procesa i mogućnosti njihovog predupređenja. Sa svešću o važnosti očuvanja humanističke suštine čoveka, bez senzacionalizma i popularne futurologije, zbornik opominje da „budućnost bez ljudiˮ može  postati realnost mnogo ranije nego što se to očekuje.  

Sanja Perić