KNJIŽEVNA KRITIKA Arheologija sećanja „Maglena avlija: bajka o putovanju u ona mesta”, Anđelka Anušića

Novi roman Anđelka Anušića predstavlja bajku o putovanju naratora i njegovog Sećanja u mesta koja, svojim simboličkim značajem i trajanjem, prkosno odolevaju rasapu sveta. Podnaslovom tajnovito određena kao ona mesta, jer se prostoru stradanja prilazi sa strahopoštovanjem i nelagodom, ona tokom puta postaju jasno određena imenima, dok se pravo ime putnika do samog kraja ne zna. Time se autor, kao i mnogo puta u romanu, podsmehnuo svemu prolaznom, varljivom, a ljudskom, uz svest da bi bez ljudi i ta mesta postala samo obične tačke na izbledelim mapama. Sve napisano o morfologiji bajke primenjivo je i na Anušićevo delo, ali ne treba zaboraviti jednostavnu istinu: bajke su strašne priče za decu, gde se zlo prikazuje u prihvatljivoj formi. Zato narator književnost naziva jedinom podnošljivom formom zla, ali ne pristaje da ovu formu ogoli i osiromaši, rečima golim kao telo „pri rođenju i na ukopuˮ, ili atmosferom poput „osiromašenog zrakaˮ. Razbokorenost i igrivost jezika odupiru se prisilnim simplifikacijama novogovora, mada „zabludelost u lepo pisanjeˮ ni u kom slučaju ovde nije sama sebi cilj. Kroz vrleti jezika i vrleti zavičaja, autor se probija sigurno i samouvereno, ne gubeći iz vida plemenitu prostotu svoje namere: iskupljenje precima i pročišćenje od zla. 

Sećanje je neodvojivi saputnik glavnog junaka, ali je, kako to obično biva, nepouzdani svedok, te je odnos poverenja između Janka Polonija i Sećanja stalno ugrožen, posebno zato što mu se ono ruga, postiđuje ga i prekoreva. Zbog svoje snishodljive prirode, Šekspirov junak je glavna meta Hamletovog podsmeha i omalovažavanja, a slično se dešava i sa Anušićevim junakom. Kroz roman on, međutim, sve više dobija Hamletove osobine, posebno zato što i sam istražuje smrt svojih predaka. Njegove dileme, psihološke krize i afektivna stanja prisutne su na svakoj stranici romana, ali u isto vreme, i u tome je Anušićeva virtuoznost, čitalac ne gubi iz vida kolektivnu dramu. Čovek ni kroz svoja sopstvena sećanja ne može proći sam, poručuje autor, a naročito ne kroz dugu istoriju kolektivnih stradanja. Dvojnik je potreban da bi se kroz drugo lice i tuđe kazivanje uspostavila distanca prema potresnim događajima iz prošlosti, pa je indikativno što se uspomene o poniženju i mučenju u bolnici, na primer, govore u drugom licu jednine. 

Pripovedanje nije jedini način da se prikažu zločini, te se u mnoštvu žanrovskih oblika prelamaju surovi i sirovi istiniti događaji. Pesme, legende, kletve i brojalice doprinose umetničkoj uverljivosti prošlosti, koja u autentičnosti svojih užasa, i sama deluje neverovatno i košmarno. Najviše je aluzija na logor u Jasenovcu, ali su obuhvaćena i druga stradanja srpskog naroda, pri čemu se glavni junak, u ironijskom ključu, uspešno obračunava s optužbama o patetici. Polonijevska snishodljivost ustupa mesto dignitetu žrtava, koje nisu prikazane samo kao imena na spomenicima ili heroji, već pre svega kao duboko ljudski likovi. Živa naracija, dinamičnost kretanja i dijalogičnost podsećaju da letargija i stajanje u mestu nisu mogući, jer se sećati i putovati mora, a živeti, ipak „i ne mora nužnoˮ. U takvom vrednosnom poretku, gde život ni odbrana života nisu nužnost, čast dobija puni smislotvorni potencijal – ne kao nekakav ironizovani arhaizam, već kao neizostavna odrednica identiteta. 

Preosmišljavanje sopstvenog identiteta nije glavni cilj putovanja, ali jeste njegov dragoceni rezultat. Otkrivši „iskopine koje su zaslepele zvaničnu istorijuˮ, arheolog Janko podseća na Andrićevog nesrećnog Ćamila, jer i on u svojoj istraživačkoj opsesiji takođe zaobilazi zvanične istorijske tokove. Tu se, naravno, ne iscrpljuju sličnosti između Anušićevog dela i Proklete avlije. Prokletstvo, ipak, nije u fokusu ovog romana, pa čak ni prokletstvo viševekovnog stradanja srpskog naroda, jer čovek, iako „maglen-stvorˮ, ima moć da muku i nesreću preobrazi u blagoslov. Svojom pripovedačkom vizijom, Anđelko Anušić daje smernice na tom putu putu i zadatku, uveren u njegovu ispravnost i neminovnost, kao i u časne pojedince koji će tim putem krenuti.  

Sanja Perić