КЊИЖЕВНА КРИТИКА Изазови трансхуманизма „Хуманизам, антихуманизам и постхуманизам: тематски зборник”
Уредници Слободан Владушић и Срђан Шљукић (Матица српска, 2023)
Непредвидиви развој технологије као једна од најактуелнијих тема данашњице само је врх леденог брега у испитивању будућности хуманитета. Раније представе човека и хуманости сада се разлажу и прерађују кроз трансхуманистичку агенду, док су феномени трансхуманизма и posthumanizma одавно превазишли научну фантастику и „теорије завереˮ. Да је истраживање ових феномена и њихових политичких последица у оквиру научног дискурса неопходно, доказује и зборник са округлог стола у организацији Матице српске. У осам радова девет угледних научника обрађени су правни, филозофски и књижевни аспекти антихуманизма и posthumanizma, чији „умирујућиˮ карактер, истичу уредници зборника, треба континуирано преиспитивати. Релативно кратак обим зборника од двеста страница омогућује да га читамо као научно-популарну студију, у којој је дат широк спектар тема и перспектива, без неравномерности у структури и квалитету појединачних текстова. Зборник је озбиљан приручник за борбу против трансхуманизације друштва, која је, наводно, нужна и извесна, и брани право на избор и могућност „алтернативног, духовног и интегрално хуманог и хуманистичког пута у будућностˮ.
Часлав Копривица испитује историјску генезу posthumanizma, показујући како је човекова онтолошка заинтересованост за истину преокренута у његово самовољно располагање њоме. Тако „човек је човеку ресурсˮ постаје прагматички императив идеологизованог антропоцентризма. Јелица Вељовић фокусира се на цивилизацијски, филозофски и културолошки континуитет одређених идеја, које се данас означавају као posthumanе. Она наглашава значај пропитивања ауторитета научних метафора и њихових веза са институционализованим позицијама моћи, при чему би се наука – као и књижевност која се бави posthumani(stički)m темама – схватала као једна форма културне праксе и производње. Драмском и усменом књижевношћу бави се Љиљана Пешикан Љуштановић у изузетно занимљивом раду о индустријализацији рађања и слободном тржишту генетског материјала. Потресни либрето Маје Пелевић повод је за преиспитивање феномена рађања, усвајања и куповања детета, али и порицања човека као хуманистички конципираног субјекта. Правно-политичка перспектива доминантна је у радовима Мише Ђурковића, Зорана Чворовића, Љубише Деспотовића и Вање Глишина. Држава и њени савремени облици постају кључно место у испитивању односа трансхуманизма и патернализма, проблема хипердемократије, као и апсолутизације људских права.
Амбивалентна природа posthumanizma главна је тема текстова Александра Гајића и Виктора Радуна Теона, чија студија Трансхуманизам: будућност без људи (2018), представља подлогу већини радова у зборнику. Гајић доказује да антихуманизам није у исто време и антимодеран, у чему је и једна од основних вредности зборника: сви радови, без изузетка, показују да posthumanizam није нов, нити оригиналан феномен. Виктор Радун Теон дефинише и појмовно одређује трансхуманизам и анализира стање, домете и крајње циљеве главних технологија Четврте индустријске револуције.
Показујући како се одвија слабљење, застрашивање и условљавање човека да прихвати прелазак у транс-човека, и на крају пост-човека, аутор нуди и алтернативу у свом виђењу будуће еволуције људског друштва. Тематски зборник Матице српске представља зато драгоцени увид у последице актуелних трансхуманис- тичких процеса и могућности њиховог предупређења. Са свешћу о важности очувања хуманистичке суштине човека, без сензационализма и популарне футурологије, зборник опомиње да „будућност без људиˮ може постати реалност много раније него што се то очекује.
Сања Перић