DUŠAN LJUŠTINA, UPRAVNIK TEATRA „ULISIS”, ČLAN ŽIRIJA POZORJA: Mi, zapravo, malo idemo u pozorište

Upravo je ta doktorska disertacija objavljena u vidu knjige “Primenjeni marketing u hrvatskim pozorištima”, i ona je, uz njegovu prethodnu knjigu “Rasprodano”, predstaveljena ovih dana na Pozorju, u programu “Dani knjige”. 

 Za Vas važi da ste zaista čovek i prakse i teorije. Šta znači ta simbioza? Da li ona više pomaže ili odmaže?

- Meni se vrlo retko dešavalo da me potcenjuju, već su pre predstavljali da sam nešto više nego što jesam. Ali, generalno, znanja je uvek malo, i što god čovek više zna, to će sigurno u budućnosti pobediti. Znanje je nešto što je svima nama toliko potrebno, i obrazovanje je strašno potrebno. Samo jedan grubi primer: Česi i Slovaci su devedesete, to je, naravno, moj zaključak, da se ne uvrede ni Česi ni Slovaci, popili nekoliko litara lošeg moravskog vina, i kao gospoda se rastali, ali treba znati da ‘39. godine Češka nije imala nepismenog stanovnika!  Kako smo se mi rastali, bolje da ni ne govorimo, a i bolje da ne govorimo koliki smo postotak nepismenosti, ili nisko obrazovanih ljudi, imali. 

 U svojoj knjizi ste uneli i rezultate ankete koju ste radili. Šta taj egzaktni deo govori? Da li se iz njega može dosta toga naučiti?

- Iz njega se može apsolutno sve iščitati. Ja sam u ovoj knjizi, doktorskom radu, platio jedno istraživanje, koje je obuhvatilo hiljadu ljudi, po svim naučnim metodama - telefonska anketa, na području cele Hrvatske. Otprilike na taj način se rade ankete za političke izbore, gde se “fula” dva i po  do tri odsto; znači vrlo je egzaktna, računajući i da u ovom slučaju često ljudi i ne kažu istinu. Kada nekog pitate kada je zadnji put bio u pozorištu, on kaže – prošlog meseca, a vi pitate koju  ste predstavu gledali, on se ne seća; znači, nije bio u pozorištu. I ta činjenica je apsolutna poražavajuća. Ona se može preneti jednako na Sloveniju, Srbiju, Makedoniju, sve države bivše Jugoslavije. Mi idemo malo u pozorište. 

Vratimo se brojkama. One su, nažalost, generalno pogubne. Vrlo mali broj građana ide u pozorište, i to je danas gore nego za vreme Titovog režima. Nekada su ljudi radili do 14, ili 15 sati, odlazili kući, uveče se spremili, i išli u pozorište. Danas ljudi dolaze kući u pet. Dok žena spremi decu, ručak, ko će ići u pozorište? Mi nemamo građansku tradiciju predratnih režima, ili zapadnoevropskih zemalja, u kojima su ljudi, naravno, shvatili da je to duhovna potreba, koja je čoveku neophodna.

 Često se zaboravlja da je i u menadžerskom pristupu potrebno poznavati pozorište, imati i ljubav i naklonost prema njemu, da bi se uspelo u ostvarivanju ideja i povećanju broja gledalaca, jer u suprotnom to neće moći da se ostvari.

- Priča je vrlo složena. Mi prvo svi skupa moramo shvatiti da nas iz srednjeg veka nije dovezla parna lokomotiva. Ona nije imala železničku stanicu, peron dva, i krenimo u 21. vek. Nas je iz srednjeg veka dovelo obrazovanje i kultura, i isključivo s tim mi možemo putovati u neki moderniji,  humaniji svet. Prema tome, nama su pozorište i škola toliko potrebni, a mi uopšte nismo svesni te činjenice. 

Sada ste na čelu privatnog pozorišta, koje je osnovao poznati glumac Rade Šerbedžija. Da li takvo pozorište ima poseban koncept, recept po kojem uspeva da radi?

- Suštinska je razlika ali je ponovo neprobojna, da slobodne grupe, privatna pozorišta - a “Ulisis” je umetnička organizacija - rade kvalitetnije projekte i često bolje predstave, nego što to rade državna i gradska pozorišta. To je jedna stvar, ali koja nije presudna. Presudna je stvar da su ta pozorišta građanima, publici, jeftinija sto puta od državnih i gradskih pozorišta. Da bi jedno pozorište fukcionisalo u jednom gradu, samo za plate, struju, vodu, treba dva do tri miliona evra. Za pozorište koje zapošljava 50 do 60 ljudi. Onda vam treba jedno trista hiljada evra za njihov program, a vi imate na Brionima “Ulisis” koji, naravno, igra predstave i tokom godine, ali radi tamo festival 60 dana, sa 45 do 50 izvođenja, i svake godine novom premijerom, što košta državni budžet - sedamdesetak hiljada evra. Da, to je neviđena nesrazmera. Jednstavno, naši ljudi još nisu shvatili da nema više socijalizma, a mi smo, nažalost,  u glavama zadržali socijalizam, a onda smo, naravno, išli i korak dalje, pa učinili da sve što je bilo dobro u socijalizmu bacimo kroz prozor, a sve ono što je bilo loše, mi smo to prigrabili, i vrlo teško ćemo se toga otarasiti.

Nataša Pejčić