ДУШАН ЉУШТИНА, УПРАВНИК ТЕАТРА „УЛИСИС”, ЧЛАН ЖИРИЈА ПОЗОРЈА: Ми, заправо, мало идемо у позориште

Управо је та докторска дисертација објављена у виду књиге “Примењени маркетинг у хрватским позориштима”, и она је, уз његову prеthodnu књигу “Распродано”, представељена ових дана на Позорју, у програму “Дани књиге”. 

 За Вас важи да сте заиста човек и праксе и теорије. Шта значи та симбиоза? Да ли она више помаже или одмаже?

- Мени се врло ретко дешавало да ме потцењују, већ су пре представљали да сам нешто више него што јесам. Али, генерално, знања је увек мало, и што год човек више зна, то ће сигурно у будућности победити. Знање је нешто што је свима нама толико потребно, и образовање је страшно потребно. Само један груби пример: Чеси и Словаци су деведесете, то је, наравно, мој закључак, да се не увреде ни Чеси ни Словаци, попили неколико литара лошег моравског вина, и као господа се растали, али треба знати да ‘39. године Чешка није имала неписменог становника!  Како смо се ми растали, боље да ни не говоримо, а и боље да не говоримо колики смо постотак неписмености, или ниско образованих људи, имали. 

 У својој књизи сте унели и резултате анкете коју сте радили. Шта тај егзактни део говори? Да ли се из њега може доста тога научити?

- Из њега се може апсолутно све ишчитати. Ја сам у овој књизи, докторском раду, платио једно истраживање, које је обухватило хиљаду људи, по свим научним методама - телефонска анкета, на подручју целе Хрватске. Отприлике на тај начин се раде анкете за политичке изборе, где се “фула” два и по  до три одсто; значи врло је егзактна, рачунајући и да у овом случају често људи и не кажу истину. Када неког питате када је задњи пут био у позоришту, он каже – прошлог месеца, а ви питате коју  сте представу гледали, он се не сећа; значи, није био у позоришту. И та чињеница је апсолутна поражавајућа. Она се може пренети једнако на Словенију, Србију, Македонију, све државе бивше Југославије. Ми идемо мало у позориште. 

Вратимо се бројкама. Оне су, нажалост, генерално погубне. Врло мали број грађана иде у позориште, и то је данас горе него за време Титовог режима. Некада су људи радили до 14, или 15 сати, одлазили кући, увече се спремили, и ишли у позориште. Данас људи долазе кући у пет. Док жена спреми децу, ручак, ко ће ићи у позориште? Ми немамо грађанску традицију предратних режима, или западноевропских земаља, у којима су људи, наравно, схватили да је то духовна потреба, која је човеку неопходна.

 Често се заборавља да је и у менаџерском приступу потребно познавати позориште, имати и љубав и наклоност према њему, да би се успело у остваривању идеја и повећању броја гледалаца, јер у супротном то неће моћи да се оствари.

- Прича је врло сложена. Ми прво сви скупа морамо схватити да нас из средњег века није довезла парна локомотива. Она није имала железничку станицу, перон два, и кренимо у 21. век. Нас је из средњег века довело образовање и култура, и искључиво с тим ми можемо путовати у неки модернији,  хуманији свет. Према томе, нама су позориште и школа толико потребни, а ми уопште нисмо свесни те чињенице. 

Сада сте на челу приватног позоришта, које је основао познати глумац Раде Шербеџија. Да ли такво позориште има посебан концепт, рецепт по којем успева да ради?

- Суштинска је разлика али је поново непробојна, да слободне групе, приватна позоришта - а “Улисис” је уметничка организација - раде квалитетније пројекте и често боље представе, него што то раде државна и градска позоришта. То је једна ствар, али која није пресудна. Пресудна је ствар да су та позоришта грађанима, публици, јефтинија сто пута од државних и градских позоришта. Да би једно позориште фукционисало у једном граду, само за плате, струју, воду, треба два до три милиона евра. За позориште које запошљава 50 до 60 људи. Онда вам треба једно триста хиљада евра за њихов програм, а ви имате на Брионима “Улисис” који, наравно, игра представе и током године, али ради тамо фестивал 60 дана, са 45 до 50 извођења, и сваке године новом премијером, што кошта државни буџет - седамдесетак хиљада евра. Да, то је невиђена несразмера. Једнставно, наши људи још нису схватили да нема више социјализма, а ми смо, нажалост,  у главама задржали социјализам, а онда смо, наравно, ишли и корак даље, па учинили да све што је било добро у социјализму бацимо кроз прозор, а све оно што је било лоше, ми смо то приграбили, и врло тешко ћемо се тога отарасити.

Наташа Пејчић