IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Zašto treba čitati i voleti klasike

Za takve pisce klasika je  muzejska književnost. Mrtva, naftalinska stvar. Knjige koje na policama skupljaju prašinu. I između čijih stranica  muve crkavaju od dosade.

Kao univerzitetski profesor doživeo sam da su studenti drsko izlazili na ispit a da nisu pročitali neka kapitalna dela svetske i naše književnosti. Bila su im preobimna i  u tematskom i jezičkom pogledu nezanimljiva. Čista gnjavaža.

Studentima sam upisivao u indeks peticu kao vrata. Piscima bih  i veću, kao kuća,  da sam mogao.

Jer od klasika se može mnogo šta naučiti. I čak dobiti odgovor na esencijalana pitanja ovog i svakog vremena.

Počnimo od Dositeja. Njegova autobiografija  zadavala je muke mojim studentima. Jedva da bi pročitali uvodne stranice. Današnji pisci autofikcije mogli bi od Dositeja da nauče da  život, ma kako bio zanimljiv i dramatičan, nije ono što čini vrednim ovu vrstu proze već kako je taj život opisan. Literatura je forma, dečki moji. Literatura je majstorija. Nije Dositej postao slavan po svom životu već po tome što ga je majstorski opisao. Od srpskog Voltera mogli bi dokučiti da pripovedati znači i razmišljati. I da uzimati od velikana nije sramota. Literarna pozajmica je legitimno stvaralačko sredstvo. Pisci su najsimpatičniji i najpošteniji lopovi.

Romani Milovana Vidakovića nisu u lektiri, ali bi pisci romance novel trebalo da ih obavezno pročitaju. Da vide kako Vidaković vešto zapetljava i otpetljava po nekoliko paralelnih priča, ljubavnih, avanturističkih, istorijskih, sa partijama humora, erotike i moralnih pouka. Vidaković je prvi naš hit-pisac. Pisao je za mlade, stari ga nisu zanimali.

Vuk, Dositejev učenik, već je druga priča. Danas se Vuk sveo na vašarski cirkus. A njegova proza, pre svega „Osobita građa“, neprevaziđen je pimer kritičkog promišljanja despotske vladavine. Sva angažovana proza svog oca ima u Vuku. Nije bez  razloga knez Miloš gledao da mu dođe glave.

Epika je kamen-temeljac naše klasike. Danas marginalizovana. Kao guslarska, u pežorativnom značenju. Moji američki studenti bili su oduševljeni pesmom „Banović Strahinja“. Vitez iz Banjske,  koji oprašta neverstvo ženi, super je moderan dasa. Boluje od melanholije i usamljenosti, bolesti našeg vremena.

U svojim komedijama Sterija je bio nemilosrdan prema ženama. Kao pokondirenim tikvama i priglupim stvorenjima koje iskorišćavaju mangupi. Ali u „Romanu bez romana“ on  se iskupio. To je knjiga napisana u slavu žena. Sterija hoće da ga čitaju žene (i bio je u pravu, jer čitateljska publika je bila i ostala ženska). Čak bi se rado oženio sa nekim čitateljkama koje poimenice pominje. Srpski postmodernizam počinje sa Sterijom.

Branko Radičević nam šalje poruku da pravi pesnik mora biti mlad i lep. Mlad, jer je poezija stvar mladosti, epovi su za starce kao što je Homer. Lep, jer  propadljivost lepote ide uz ukletost. Veliki  pesnici umiru mladi a lepi.

Laza Lazarević je napisao svega devet pripovedaka. Vrede zlata. Većina pisaca,  a tu spada, na žalost, i potpisnik ovih redova, veruje da pisati mnogo znači pisati dobro. Nije baš tako! Nebo iznad naših glava i tlo ispod naših stopala ne treba prekrivati stihovima. Less is more.

A Laza Kostić je primer genija. Može pesnik da se okiti doktorskim diplomama,  ali samo ga genijalnost čini velikim. A genijalnost je dar od Boga. U knjizi o Zmaju žestoko je odbranio poeziju od prigodnosti i dnevne upotrebe. U zapisima o  erotskim snovima vezanim za  Lenku najavio je naš nadrealizam.

I ovde ćemo se zaustaviti. Čitati klasike je kao pijuckati staro, opojno vino! Ako je moguće,  u fotelji pored rasplamsalog kamina.  

Milisav Savić