IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Smokva Toše Manojlovića

Zrenjanin; soba sa ulice, pretrpana stvarima i ukrasnim sitnicama. Banatska gostinska soba. Gde je to od Mediterana o kome nam je Todor Manojlović pričao čitav sat pre no što smo izašli u baštu! Bio je opsednut Mediteranom; izgledao mu je kao ishodište i bit života. Govorio je o gradovima, bilju, drveću i, naravno, nebu i suncu. U kakvom je to kontrastu bilo sa baštom njegove velikobečkerečke kuće, gde je živeo pod starost, u izgnanstvu, nepoznat novom naraštaju i nepriznat od nove kritike. Usamljenost u kojoj je sastavljao kraj s krajem.

Bašta je bila velika i zapuštena. Bez voćaka. (Međutim, Voćke na bregu, platno Save Šumanovića, stajalo je u njegovoj spavaćoj sobi, jedva osvetljenoj prozorom iz dvorišta, u stvari mračnoj, tačno iznad uzglavlja, tako da bi se, iz izvesne perspektive, moglo učiniti da Todor Manojlović spava u rascvetalom voćnjaku.) Nešto povrća, bliže kući, a zatim vreža, sparušeno zelenilo, prezrele bundeve, velike, crvenožute, rasprsle, neke puzavice koje su se besmisleno pele preko žbunova, jedna mala višnja, a uza zid gusta šibljika, bez ploda, bez cveta, bez mirisa, tamnozelena. Nosio je u ruci laku pletenu fotelju i postavio je ispod te šibljike. Tu je bespogovorno želeo da ga snimamo. (Kratak film o njemu.) Osvrtasmo se; otkrismo da je to istočna strana, jer se sunce, popodnevno, priklanjalo zapadnoj. Tamo, pak, prema Zapadu, nije bilo zida, ni šibljike, već obična neupadljiva ograda koja je delila dve susedne bašte. Vidik je bio čist i dubok. Nebo bez oblačka, plavo i prozirno. On je gledao, uprtog pogleda, u tu dubinu zapada i lagano se prepuštao mlakoj toploti sunca.

Sada je trebalo da ponovo počne svoju priču o Mediteranu, o inspiraciji svoje poezije. Sedeo je u zapuštenoj travuljini, u rasklimatanoj stolici, toplo odeven, sa oronulim zidom kuće u pozadini i nije izgledalo da će snimci biti adekvatni – adekvatni priči o Mediteranu – nije izgledalo da će sve to biti odviše ubedljivo, pre nekako ili nešto podrugljivo, kao neki podsmeh – ne samo Mediteranu, već prvenstveno njemu samom, pesniku, sa šeširom na glavi. Ali on se tada iznenada – kamera je već snimala – okrenuo ustranu i rekao: „Ova smokva ovde… Ova smokva uza zid, obasjana suncem…”, i mi, povedeni njegovim pogledom, ugledasmo razgranato i lisnato drvo smokve, između jedne i druge šibljike, iznenđeni i zaprepašćeni što ga dotad nismo primetili. Gde bi bila jedna smokva u banatskoj bašti?! Pa ipak, bila je to odista jedna svetlozelena, svetlucava, kvrgava i zdrava smokva, sa plodom, koja je pred nama stajala bludno i izazivački.

Najednom se sve izokrenu: shvatismo da Todor Manojlović sedi ispod smokve, obasjan suncem koje se sve usredsređivalo na njegovo lice, sa šeširom na glavi koji ga je štitio od „mediteranske” svetlosti. Za trenutak besmo negde na moru, kraj nekog kamenog zida, kraj jedne razlistale smokve, na suncu, u srcu Mediterana. Sve posta drukčije i istinito. Njegove reči postaše istinite. Todor Manojlović nije živeo u Banatu, dabome, već na moru, u sjaju sunca, među smokvama. „Ova smokva… „ – rekao je, i to je bilo dovoljno. 

Pavle Ugrinov