NININE MUSTRE: Prorok
Zašto se kaže da je teško biti prorok u svom selu?
Zato što tog nekog proroka svi poznaju, a i on njih sve poznaje i svako će pomisliti da na osnovu podataka koje već poseduje o njima sklapa neke svoje priče i onda pokušava da im „predvidi“ šta će se dešavati u budućnosti. Ako bi se pojavio neko potpuno nepoznat i počeo da predviđa budućnost, njemu bi mnogi verovali, jer ne sumnjaju da pokušava da manipuliše njihovim očekivanjima i željama, budući da ih ne poznaje.
Ta se izreka ne odnosi samo na proroke, odnosi se na mnogo toga u životu. Koliko sam samo puta čula da mi se neko žali da kada svojim bližnjima nešto saopšti, oni to uopšte ne uzimaju u obzir, ali ako to isto čuju od nekog daljeg, pa i nepoznatog e, njemu iz nekog razloga odmah poveruju. Vremenom mi je postalo jasnije zašto se to događa.
Kada nam saopštavaju nešto u šta nam je teško da poverujemo, obično posumnjamo da je u pitanju neka manipulacija, neka „zadnja namera“ putem koje taj neko pokušava da postigne neki svoj cilj. Odmah nam se upali lampica upozorenja: ma, sigurno hoće da iskoristi to što me dobro poznaje da bi me ubedio u nešto što će njemu biti od koristi, ili će me naterati da uradim nešto što je po njegovoj volji.
Čak i u odnosu sa roditeljima postupamo tako. Često mislimo da je ono što nam govore „iz najbolje namere“ u stvari njihov način da nas nateraju da uradimo nešto samo zato što oni misle da je tako ispravno. A onda se desi da isto to čujemo od poznanika, ili čak od nekoga koga ni ne poznajemo i tek onda u to poverujemo.
Ponekad čak i teška srca priznamo da je roditelj bio u pravu. A najluđe je kad poverujemo u nešto samo zato što smo videli na televiziji ili pročitali u novinama. Ne, nije to najluđe, jer tamo se još i nađe neko sa integritetom. Najluđe je kada poverujemo nekome ko piskara ili govori nešto na internetu, a to nešto se uklapa u našu sliku. Tu uglavnom padaju sve barijere i mi radosno uskliknemo: „Tako je!“
Setiće se šta ste im pričali i počeće da razmišljaju drugačije. Kada se jednom i njihova lampica upali, više nikada se neće ugasiti, ma koliko slabo u početku tinjala. Ne gubimo nadu mi što verujemo u dobrotu i lepotu koje će spasiti svet! Svako od nas je važna iskrica koja će jednom buknuti u plamen i obasjati ceo svet svetlošću radosti, slobode, dobrote i lepote.
Nas koji sijamo svetlom promene prvo, kako je rekao Gandi, ignorišu, pa nam se smeju, onda se bore protiv nas i na kraju pobedimo. Svetlost uvek pobeđuje.
Nina Martinović Armbruster