NININE MUSTRE: Misliti korisno
Sve što ikada čovek može da zamisli on to može i da ostvari.
To smo mnogo puta u životu čuli, ali nisam sigurna koliko ljudi je uspelo to i da oseti na svojoj koži. Možda je i uspelo, ali dok dođe vreme da se određena zamisao ostvari, mi već zaboravimo da smo to u nekom trenutku uopšte poželeli. Problem između ostalog leži i u olako izgovorenim rečima. Brbljamo bez prekida, u raznim prilikama, ponekad tek onako, ostavljajući utisak i ne razmišljamo skoro nikada kakvu posledicu naše reči ostavljaju na naš život.
Od svih reči koje u životu izgovorimo ili samo zamislimo, najveću moć imaju one koje upućujemo sami sebi. To su one koje su nam neprekidno u glavi i koje uglavnom vrtimo ukrug. Među njima, na žalost, prednjače one u kojima sebe kritikujemo, u stvari kinjimo se i maltretiramo do besvesti. Govorimo sebi da smo nešto mogli bolje, da nešto nije trebalo da uradimo, ili da kažemo, a najpodmuklije su one reči koje su u službi kojekakvih briga.
A nećemo. Samo ćemo da napravimo veći problem. Ako je istina, a ja verujem da jeste, da svojim osećanjima i mislima kreiramo svoju stvarnost, onda taj osećaj koji sebi brigom nametnemo, u život privlači baš onakve okolnosti za koje brinemo da se ne dese.
Džabe mi koristimo to „ne“ kada su pojmovi koje u glavi zamišljamo i emocije koje pri tome osećamo, moćni energetski emiteri tananih vibracija koje nam se po prirodnim zakonima vraćaju u život. „Kako seješ tako žanješ“. „Kakve su ti misli, takav ti je život“. „Ne daj Bože, što ti majka misli“. To su samo neke od mudrosti koje često čujemo i to naravno ne zato što majka želi zlo svom detetu, nego zato što se majka uvek brine i to tako što zamišlja najgore moguće scenarije.
To njoj u život vraća još više razloga za brigu, a dete zbog kojeg se brine, sigurno ne dobija energetsku podršku kakvu bi trebalo da dobija. Ali ko će još da razmišlja o energiji kada briga nadvlada svest? Hoće, hoće, onaj koji svesno i svakodnevno vežba da prepozna i razdvoji korisne od nekorisnih misli i da one koje mu ne koriste lepo isprati iz svoje glave. Pa kad se vrate, a on opet, pa opet, pa opet... Kada se stigne do trenutka da su misli pročišćenije i u većini vedrije, primetiće se da je i život postao takav – vedriji.
Poslednjih godina, meni se upravo to događa. Primećujem da mi se ostvaruju i lepe misli, a ne samo brige. Ostvaruju se i brige još uvek, ali u manjoj meri nego pre, jer sam se izvežbala da prepoznam brigu čim se pojavi i da se uz svestan udah i izdah prisetim da sam ja ta koja mislima upravlja, pa onda svojom voljom napustim one misli koje mi ne koriste. Lepo ih sa svakim izdahom ispustim napolje, a sa udahom zamenim nečim lepšim i korisnijim.
Nina Martinović Armbruster
