U SNP-u ODRŽAN RAZGOVOR O POZORIŠNIM STRATEGIJAMA IGORA VUKA TORBICE Izazov i borba reditelja za glumce

Nađemo se mi i on predloži da igram Laviniju u „Titu Androniku” dve trećine predstave potpuno gola.

- Razmisli dobro. Imaš vremena.

Ja posle ceo dan razmišljam, ma celo leto, dođem spremna, proba scene silovanja i sakaćenja prođe super i na kraju ne bude ništa od toga. Igrala sam Laviniju u beloj haljini, sa dugim rukavima do poda, i slinim tako pola predstave, a on mi ništa ne govori.

- Morao sam da šokiram ansambl - otkrio je.

Ovako je glumica Mia Melher ilustrovala „Pozorišne strategije Igora Vuka Torbice: prostor performativnog u glumi” - temu razgovora koji je održan početkom nedelje u okviru „Igorovih dana” u Srpskom narodnom pozorištu. Podsećanja radi, „Igorovi dani” je festival u sećanje na reditelja koji je bio izuzetno talentovan, vredan i cenjen, kada je u 33. godini okončao život, zaprepastivši celu (pozorišnu) javnost.

- Tako se od glumice traži „seksualna” usluga. Da se ne oseća kao predmet, da se oseća kao koautorka, da se oseća poštovano - navela je glumica Zagrebačkog kazališta mladih u kojem je Torbica režirao dve antologijske predstave „Hinkemana” i pomenutog „Tita Andronika”. „Morao je da šokira ansambl”, pa i Miu Melher, zato što su u toku proba glumci bili koncentrisaniji na aktuelni izbor nove upravnice, zbog čega se Torbica odučio da usred procesa potpuno promeni koncept.

Dušan Vukašinović, glumac Srpskog narodnog pozorišta, Torbičine pozorišne strategije ilsutrovao je drugačije. Pričom o tome kako ga je „terao” da bude smešan, a onda i glup, čime mu je otvorio potpuno jedinstven prostor slobode, koje kao glumac nije bio svestan. Na kraju, od improvizacija se stiglo do uloge Valera u „Tartifu”, predstavi koja i danas važi za jednu od najboljih u domaćem pozorištu.

Vukašinoviću je Hana Selimović bila glumački par u tim glumačkim improvizacijama od kojih se krenulo u autorski projekat koji će završiti kao „Tartif”, dok će prvobitnu nameru o autorskom projektu, potpuno bez gotovog dramskog teksta, Torbica sprovesti tek u Pirotu, predstavom „Strah ili topla ljudska priča”. Hani Selimović je u startu rekao da neće ona sad tu da pobere neki kajmak, na šta je ona veoma snažno reagovala.

- Svi mi znamo šta ti možeš i to smo videli - rekao joj je, izazvavši je na nešto potpuno drugačije. Tako se rodila Dorina, jedinstvena glumačka kreacija, a to je Hana Selimović ocenila kao suštinu Igorovog rada sa glumcima - izazov u kojem im je pružao apsolutnu podršku.

Još mnogo toga lepog i korisnog se moglo čuti početkom nedelje, na razgovoru u Srpskom narodnom pozorištu koji je vodila dramturškinja Katarina Pejović, gotovo stalna saradnica Torbice u radu na predstavama. Počevši od pitanja da li se glumci išta pitaju u svojim pozorištima i šta, Katarina Pejović je znalački usmeravala razgovor prema onome što je Igor tako silovito demonstrirao, moć da pred njih iznese vlastite strahove i nesigurnost, istovremeno boreći se sa njima i vodeći ih kroz proces sigurnom rukom, znalački i posvećeno, brinući o svakom segmentu pozorišne produkcije.

Čule su se priče kako je znao da celu jednu probu posveti ne samo epizodnoj ulozi, nego glumici koja je kroz takav zadatak izrazila nesigurnost u vlastiti položaj u pozorišnom sistemu, jer takav je sistem upravo nešto protiv čega se Igor Vuk Torbica borio. Način na koji je to radio bio je impresivan, jer skoro nikada nije odustao od svojih ideja. Bio je principijelan i znao je to da obrazloži. Kao u slučaju izbora jednog gostujućeg glumca, što je Katarina Pejović našla u prepisci sa njim. Reči da mu treba baš on, jer svaki glumac ima autentična svojstva koja direktno utiču na rezultat.

Igor Burić