(INTERVJU) Igor Vuk Torbica: Poltronstvo i strast za kompromisima

Zanimljivo je bilo čuveni gledati srpski klasik u slovenačkoj verziji, mada je sve ipak bilo vođeno rukom našeg reditelja Igora Vuka Torbice. Tek, ova predstava je još jednom potvrdila da je Nušić kao pisac vrlo aktuelan, pa time i njegova “Ožalošćena porodica”, koja može da se posmatra i kao metafora mentaliteta. A taj mentalitet je veliki komediograf odlično poznavao, tako da ne bi, da i danas piše o njemu, morao ništa da menja u ovom komadu.

Čini se da nije naš problem to što se ne suočavamo s našim manama, nego što ne činimo nikakav kvalitativni korak ka promenama?

– Da, zato što pretpostavljam da je u našem mentalitetu, i to je ono što ja uvek primećujem u Nušićevim tekstovima , s jedne strane poltronstvo, a s druge strane duboka strast za kompromisom, ili duboka sposobnost za kompromis, to što čini da ne pravimo taj korak napred. Kad bi ljudi bili, u nekom smislu, isključiviji, ili kad bi se držali više principa, onda bi, verujem, mogao da se sagradi sistem, ili nešto što je zapravo veća ili manja mreža vrednosti koju nemamo, i to je ono što ne uspevamo da ostvarimo. To je najveći problem.

Često režirate klasične komade, ali je pri tome naglašen savremeni koncept njihove postavke? 

– U principu ne pokušavam uvek da ideogramski potpuno dokazujem savremenost, u smislu da koristimo mobilne telefone, laptopove, ali tražim neku vrstu, ’ajmo tako reći, atmosferskog ili nekog duhovnog sveta, koji delimo u ovom trenutku, u duhu vremena. S druge strane, Nušić  je, recimo, podložan tome, i u tom smislu je savremen, jer vi zapravo njegov humor možete danas “apdejtovati”, ili ono što ja zovem - ubrzavati. U tom pogledu je Nušić savremen, jer postoji niz autora koji su u svoje vreme bili uspešni, ali zapravo ih danas ne možete svesti i sravniti na ravan današnjeg duha, i ljudi. Mislim da, zapravo, pred nama stoje izazovi, govorim o Srbiji pre svega, kako će se u budućnosti prezentovati, koje će biti inscenacije Nušića, i kakve. Ja sam imao u jednom trenutku radikalnu ideju da ovaj komad, ali u Srbiji, radim potpuno bez teksta, kao jednu vrstu scenarija koji bi išao ka nemom filmu, ili potpuno bez replika, ali naravno, sledeći Nušićevu nit radnje, odnosno sklop teksta.

Zanimljivo je to što Nušić u ovom komadu govori o našem mentalitetu, a vi ste ga radili u slovenačkom pozorištu. Da li je to imalo uticaja na režijski koncept? Čini se da ste računali na njihov stil glume, sklonost ka gegu...

–  S jedne strane sklonost ka gegu, a s druge sklonost ka preciznosti, ili disciplini u pojedinim scenama, naročito kada je tekst stavljen u drugi plan. Ali, ne mogu konkretno odgovarati na to pitanje, zato što je to bilo moje prvo iskustvo rada na drugom jeziku.

Zapravo mi nije do kraja bilo lako prevladati ili prebroditi taj jaz i mislim da za to čoveku treba vreme, strpljenja i nekoliko pokušaja. Na kraju krajeva, mogu sad primetiti da bolje razumem taj jezik, naravno ne znam da ga govorim, ali već pri drugom kontaktu sa tim glumcima verovatno ću moći mnogo jače, i bolje, objašnjavati vlastite ideje, a i razumeti njihove želje.

Verujem da postoji paradoks u tom pogledu, s obzirom da je na jednom zaista radikalno različitom jeziku lakše raditi, nego na jeziku na kojem stalno čuješ neku reč koja te podseća na nešto, ili koju razumeš. Mislim da je stvar upravo toga - kontinuiteta i rada, da shvatiš i mentalitet i prednosti tih glumaca, i tog teatra, njihova svojstva i posebnosti.

Da li vas je zanimalo kako će oni prihvatiti ovaj Nušićev komad i kakve će biti reakcije publike?

- Zanimalo me je, zato što, kad smo na prvim čitanjima razgovarali o ovom tekstu, oni gomilu stvari nisu mogli razumeti. Bez obzira na neku sličnost između nas, često se čulo: Slovenci ne bi ovako uradili. A kad sam pitao kako bi Slovenci uradili, zaključili smo da bi morali da menjamo devedeset odsto drame (smeh). Rekli su da je suština negde ista, ali da je postupak, ili način na koji neko dolazi do nečega, radikalno drugačiji. Ali, s druge strane, to je mehanizam humora i pitanje tradicije humora. Sigurno je da je humor koji oni imaju, a koji počiva na Cankaru, radikalno drugačiji nego Nušićev humor.

Ali, zajednički nam je grabež za privatnom svojinom?

- Mislim da je ono što je zajedničko, mnogo šire. Pitanje je upravo toga koje su posebnosti u dolaženju do cilja, ili koje su jedinice te gramzivosti ljudske. Negde su krajnje birokratizovane i, na kraju krajeva, porodice se i ne sastaju. U tom smislu sigurno da mi, kao narod, mnogo više dolazimo u kontakt sa širom ili bližom porodicom, čak i Slovenci, nego zapadni svet. 

N. Pejčić