FILMSKA KRITIKA Beznadežno, snaga je u vama: Radnička klasa ide u pakao

Poslednjih nekoliko decenija, iako tek sa nekoliko ostvarenja, kao vrsni hroničar postratne i tranzicione Srbije, kojima brojgelovski živopisno, dakle i bizarno, svakako žestoko i neizostavno sugestivno i upečatljivo hvata širu sliku, ali i amblematične detalje jednog problematičnog društva, potvrđuje nam se i svojim novim filmom “Radnička klasa ide u pakao” reditelj i scenarista Mladen Đorđević. Od svojih prvih filmova, i dokumentarnog i igranog ("Made in Serbia" i "Život i smrt porno bande"), drži se on “tamne strane meseca” kao područja inspiracije i rada putem kog, kao u najuzornijim umetničkim postignućima, činjenice dobijaju posebnu auru kao dodatu vrednost, a stvarnost - ma koliko to bilo subjektivno - istinsko ovekovečenje i glasan ođek. Tu nije kraj dometa Đorđevićevih filmskih nimalo prijatnih tvorevina, jer ona su i podsticajni izvor nekih spoznaja i emotivnog razumevanja nekih važnih, a preteških stanja i pitanja. I ovoga puta, sve u adekvatnom ritmu i dobro osmišljenom sledu scena.

Tako nas u ekspoziciji Đorđević ekspresno, reporterski, uvodi u središnu temu sumorno beznadežne priče: borbu grupe radnika propale fabrike za istinu i pravdu. Istinu o pogibiji njihovih bližnjih u požaru na radnom mestu i odgovornost za krivce. Na drugom mestu je zahtev za isplatu više godina neisplaćenih kukavnih plata. No to je, iako pokretački, tek povod za ono što sledi. Jer, “ostavljeni i od države i od crkve”, nemoćni u gnevu i tuzi, i materijalnoj oskudici, okreću se poniženi i uvređeni okultnom kao jedino preostalom putu do pravde i osvete, i glasa voljenih a mrtvih. Tu počinje polovina onoga što bi se moglo okarakterisati kao film stanja, u kojem se odvija sve opskurniji život meštana malog provincijskog, sad u raspadanju, nekada možda srećnijeg industijskog, srpskog grada.

Pokazalo se to kao idealan prostorno-vremenski okvir za minuciozan razvoj likova i izvođenje glumačkih radova, što daje posebnu snagu ovom filmu i novi je, na viši stepen podignut kvalitet u Đorđevićevom spisateljskom i rediteljskom radu. Ceca (Tamara Krcunović u svojoj punoj glumačkoj zrelosti i širokoj paleti emocija) glavni je lik koji zajedno sa lokalnom družinom prolazi sve mene zajedničke im borbe, od potmulog aktivizma i organizacionih podbačaja, letargije i prepuštanja da ih drugi vode, do eksplozije osvetničkog besa. Mija, (Leon Lučev sjajno otelovljuje sataninog pripravnika lično, ali i još nešto mnogo manje od toga) povratnik u gradić posle zatvora, i izgleda premazan svim mastima, biće važan dok ga ne zameni novi, bez glasa, možda jurodivi vođa.Tek slika potpune tranzicione bede (u provinciji) novokomponovanog kapitalizma, upotpunjena je i galerijom pohotnih njuški lokalnih krimi/biznis kabadahija i korumpiranih političara. U tom ljudskom zverinjaku, zapravo niko nije bezgrešan i nesklon radikalnim postupcima, sem  neme devojke, koja strada kada u žaru orgija navedenih udruga moćnika, biva zaboravljena u hotelskoj hladnjači. Tu negde, na polovini ove i atmosferom jezovite povesti, počinje film akcije koji vodi do kraja neostvarene katarze...

Kao filmski autor, Mladen Đorđević je pravo, definitivno potvrđeno dete sa DNK-om jugoslovenskog novog, kritičkog filma, iliti crnog talasa (Ž. Pavlović, D. Makavejev i Ž. Žilnik...) pokrenutog s kraja šezdesetih godina prošlog veka. Ekstremno i marginalno u njegovom su fokusu, a pogađaju u središte stvari, gde je tanka granica između socijalne drame, satire i stvarnosnog horora kao jasne dijagnoze društava. Materijalna i duhovna beda odbačenih i potlačenih, svkodnevica je radničke klase, tačnije njenih ostataka, u kojoj se uglavnom "jede" rakija, a gleda rijaliti, a direktno vode u moralno posrnuće i društvenu apatiju. I tako sve dok se, možda opet, nekom drugom prilikom, ne izađe na ulicu/crtu uprkos spin bilbordu sa gradonačelnikovim likom i parolom "Snaga je u vama".

Vladimir Crnjanski