STEVO GRABOVAC, KNJIŽEVNIK: Kad se sve iscrpi, ostane pisanje

 Na kraju knjige postoji neka vrsta uputstva za čitaoce, o tome da se ona zasniva na istinitim događajima, ali da ima i fikcije, te da je treba čitati kao fikciju. Zašto Vam je bilo bitno da čitaocima skrenete pažnju na to?

- Zbog mnoštva stvari, pre svega, hajde da kažemo zbog tehničkih problema, možda nije pravi izraz, ali upravo zato što to jeste lična priča, i ja sam jako slobodno, bez ikakvog premišljanja, svom junaku dao svoje ime i prezime. Nemam ni sa tim problem, niti da je dosta tih stvari, događaja, na neki način lično, stvarno se desilo, ima neku svoju pozadinu u mom ličnom, intimnom životu i stvarima koje su se dešavale u njemu. Međutim, postoje momenti kada knjiga naprosto odlazi u fikciju, prvenstveno u petom delu. Jednostavno sam osetio potrebu da to naglasim, ne zbog toga što mislim da su moji čitaoci glupi, daleko bilo, već naprosto da postoji izvesna smernica koja baš ukazuje na to da je ovo isključivo delo fikcije. 

Postoji još jedna jako bitna stvar, zbog koje je meni takođe to bilo važno da se naglasi, a to je zločin o kojem pričam. Sam taj deo o zločinu je pisan po nekoj mojoj želji, mom načinu, pristupu tom događaju, ali suštinski tako da je on prosto u jednom momentu delo fikcije, a zapravo je stvaran. Ja često u romanu naglašavam da nikog nije briga za to, da ljude to ne zanima, e, ta potreba da naglasim, to me je navelo baš upravo da kažem da je to delo fikcije. 

 U obrazloženju žirija Ninove nagrade piše, između ostalog, da se svest pripovedača bori između resantimana i odgovornosti. Čini se da je malo šira dijagnostika u pitanju, i da se odnosi na celo društvo, ali najveći je upravo problem što je u tome zaglavljen i pripovedač i svi mi, i ne možemo da krenemo ni tamo ni ovamo. Kako živeti u takvom stanju?

- Pa znate kako, jako teško. Mislim da je mnogo teže živeti kao čovek, kad spoznamo to stanje. I onda, kad spoznamo to stanje, to je na neki način već jedan korak ka pisanju, odnosno umetnosti, da ne forsiram isključivo samo moju umetnost kojom se bavim.

A, kako živeti u tom stanju, zapravo je gotovo i nemoguće, i mislim da zapravo ja i pišem o ljudima koji su konstantno rastrzani između onoga napred, i onoga nazad, a ne postoje sada, što je opet još jedan dodatni problem. Jer, mi postojimo samo u sadašnjem trenutku. Mi jesmo postojali, a ne znamo da li ćemo postojati sutra, tako da taj raskorak u kojem čovek postoji, mora dovesti u nekom trenutku do pucanja, šta god to pucanje značilo. Da li to znači da će se jednostavno desiti momenat da nastane neka knjiga, da li će čovek, ne daj bože, poludeti, stvarno se može otići na dve strane. Iskreno mislim da je takav način života, ne baš nemoguć, ali jako teško održiv u nekom dužem vremenskom periodu.

Posle Ninove nagrade, interesovanje je, naravno, veliko za ovu knjigu, pa otuda verovatno imate i više utisaka o tome kako ljudi doživljavaju ovaj roman. Da li Vas nešto iznenađuje, neka neočekivana tumačenja, ili kontradikcije?

- Interesantno je da nije bilo nikakvih kontradikcija, nejasnoća. Nisam doživeo da ljudi imaju nekakvo svoje tumačenje, koje meni deluje možda nejasno, mada je to dobra stvar, naravno, jer svako treba da pročita roman na svoj način i da ga na svoj način doživi. Ali, jako bitne i jako važne su mi reakcije čitalaca. Bilo je jako emotivnih susreta s ljudima, koji su ozbiljno samima sebi postavili neke moralne dileme, pa su onda želeli o tim moralnim dilemama da razgovaraju sa mnom, i onda sam shvatio da možda postoji nešto, do čega ova knjiga uspeva da dopre, da dođe. Da uspeva da kaže nekom, kako ja kažem, nevidljivom sagovorniku, jer on uvek jeste nevidljiv, do trenutka dok se ne obznani preda mnom.    

 

 Jedna od priča u romanu je i o samom pisanju. Čini se da je za Vas, kao autora knjige, a i za sam glavni lik, pisanje valjda najbitnija stvar u životu, i poriv kojem se ne može odoleti?

- Ima još jedna možda malo i pesimističnija forma toga. Ne znam da li sam pomenuo u romanu, ali naprosto se dođe do tog zaključka, kad se sve snage iscrpe, i svi neki naši pokušaji u životu da nešto postignemo, nebitno da li na privatnom ili na planu karijere, ili na bilo kom planu ostvarenja, da imate svoju porodicu, karijeru, svoj život, svoj stan, kuću, nebitno, šta god, dakle kad se sve to iscrpi, ostane pisanje. S jedne strane, to možda jeste nekakva suprotnost životu, ali pisanje je istovremeno sastavni deo života. Ja ga gledam upravo tako, ali ne smatram to čak ni kao nekom nužno lošom definicijom pisanja, jer ono jeste potreba koju mi ne možemo objasniti. Ja je ne mogu objasniti, ne znam odakle to dolazi. Da se vratim na ovaj roman, evo konkretna priča bez ikakve mistifikacije je što ljudi često pitaju da li će ovaj roman pokrenuti nešto, neke istrage. Ne, ovaj roman je nastao upravo u trenutku kad nijedna istraga nije pokrenuta. Kad nikoga to nije zanimalo. E, to je ono što kažem da na kraju jednostavno ostaje samo pisanje. Eto, to je to. 

  Nataša Pejčić