okoTVoko: Televizijska mućkalica, a zvuči mi poznato

Da šef ume da zglajza videli smo na Prvoj srpskoj televiziji. Pobedu prvog srpskog Masteršefa Tanje Simić zasenio je bes velikog broja gledalaca koji su, smatrajući da je drugoplasirana Anamaria Babičković oštećena prilikom ocenjivanja, zatrpali društvene mreže negativnim komentarima na račun takmičenja, pobednice, ali najviše jednog od članova žirija Branka Kisića. Restoran člana žirija bio je napadnut lažnim recenzijama. Kao i uvek, u Srbiji se ponovo poveo rat, pa je jedan svetski format dobio etiketu srpske mućkalice.

Meni je mnogo zabavnija emisija „Na večeri kod...” na RTS-u, gde se pokazuje i dokazuje da različite ličnosti koje se ne bi srele u nekoj drugoj emisiji mogu sjajno da funkcionišu i to je jedan od najzabavnijih formata privatne produkcije koju je kupio Javni servis. I nisu omašili. Ja sam čovek koji pamti samo recepte Steve Karapandže i stil vođenja Olivera Mlakara.

Ko god je gledao emisije Velimira Dejanovića na RTS-u, znao je kako poznati „kuvaju srcem”. Isto tako je i kod sjajnog Slobe Stefanovića koji je bio odličan i na Novoj TV i na K1. Sve posle toga je fast-fud.

Ali, zato, patim što više nemamo „Tvoje lice zvuči poznato”.  Trenutno se na televiziji Nova u Hrvatskoj emituje serijal koji je i kod nas imao uspeha u produkciji „Emotion”. Sećam se da su me tri puta zvali da učestvujem i nagovarali me da idem. Mislim da sam napravio životnu grešku što nisam prihvatio pošto sjajno imitiram rad kukova Seke Aleksić, dobro imitiram Zdravka Čolića i umem da budem Josipa Lisac. Nisam Mićko, ali mogu da dobro imitiram i druga Tita i Slobu Miloševića.

Elem, pevač Alen Bičević i njegova imitacija Aleksandre Prijović naprasno su me doveli do toga da postanem fan jedne njene pesme. Način na koji je on izveo Prijinu pesmu „Dam, dam, dam”, delirijum publike i ulazak srpskog narodnjaka na mala vrata na jednu hrvatsku komercijalnu televiziju, gde se to ne pušta, samo pokazuje kako šou biznis ima svoja pravila. Bile su tu i sjajne imitacije Lepe Brene i Miše Kovača drugih kandidata. U odnosu na ćirilično izdanje emisije „Tvoje lice zvuči poznato”, latinično, hrvatsko, manje je svedeno na svetlo, a kostimi nisu toliko karikaturalni kao kod nas, ali u pitanju je istinski zabavni program koji me tera da gledanje političkih emisija u nedelju uveče ostavim u folderu „odloženo gledanje”.

Ova verzija programa „Tvoje lice zvuči poznato” veliki je sedativ za dobru energiju i dobar početak radne nedelje. Da mi je neko rekao da ću ići ulicom i da ću imitirati Alena i da ću se smejati uvek kad pogledam njegov nastup ne bih verovao... To je harizma kad jedan mišićavi muškarac iz teretane uradi imitaciju koja se pamti. Nije to onaj stari štos iz filmova sa Merilin Monro ili kad Goran Stojićević peva „Karamelu” Zorice Brunclik.

Srpska verzija „Tvoje lice zvuči poznato” je išla na tabloidnost i provokaciju, pa setite se samo nastupa Nede Ukraden ili Ane Kokić. Tako da svaki licencni format zavisi i od učesnika i od koncepta. Tako je isto i sa televizijskim emisijama. Zna se ko je urednik, a ko je prezenter.  I tačno se vidi ko je majstor, ko je velemajstor, ko je pripravnik i ko je tu u prolazu. Vratite nam formate koje smo voleli. Vratite „Piramidu”, „Karaoke obračun”, oživite „Hit meseca”. Pa ne moraju sve da budu rokeri. Eto, Marija Šerifović ima odličan album koji se non-stop vrti na radiju. Vratite dušu televiziji.

Aleksandar Filipović