INTERVJU: IGOR MIROVIĆ, PESNIK Nosim mač u pesmi i pero dok pišem

Reč je o petoj knjizi pesama predsednika Pokrajinske vlade: u pesnički lavirint  on će  ući 1994. zbirkom “Nebo nad Vizantijom” (Književna zajednica Novog Sada), potom su usledile “Kremen plamen” (Prometej, 2004) i “Povratak u Logos” (Prometej, 2020),  te „Svetlo u svetioniku” (Laguna, 2022), gde su, uz izabrane pesme iz njegovih prethodnih knjiga,  uvrštene i nove, kojima je zapravo najavljena knjiga „U lavirintu”.  Ona otpočinje istoimenom prološkom pesmom a završava se epiloškom „Trag”, dok su između ciklusi „Ključaonica”, „U hramu antistvaraoca”, „Sivilo”, „Prosejanje” i „Posvetnice”.

Selimir Radulović, kome će Mirović posvetiti „Očevu pesmu” u ciklusu „Posvetnice”, u jednom je svom slovu naveo da se Igor Mirović već tri desetleća kreće između dva, naizgled, suprotstavljena sveta - poezije i politike: „U prvom sledi trag lišća što opada, juri za senkama što promiču, za snovima što se raspršuju, gledajuć na stenu, čvrstu, i na dubinu jame, bezdane. Drugo zvanje, političko zvanje, usmerilo ga je da uradi puno korisnih stvari za svoj narod i svoju državu – i uradio je – što je, za njega, takođe, bitno, jer poseduje osobinu koju Aleksandar Solženjicin naziva državotvornim osećanjem duše.  Stoga je pravi odgovor na pitanje, kada je reč o Igoru Miroviću, pesnik ili političar – i jedno i drugo!”

Geteov Faust će uzdahnuti „...pretražiću lavirint plamni ceo”. Pesme iz ciklusa „U hramu antistvaraoca” i „Sivilo” sugerišu da je upravo haos stvarnosti Vaš „plamni lavirint”?

– U dva pomenuta ciklusa moje nove zbirke pesama pokušao sam da, naoružan samo Obilićevskom neustrašivošću u traganju, dođem do samog korena zla, do hrama antistvaraoca i izvora plama koji me oprljuje dok tragam za spasonosnom niti u velikom lavirintu današnjice. U hramu obitavaju zavidni, prokleti po grehu predaka, ulizice, licemeri i njihove zaštitnice bahantkinje, lažni idoli, umiruća savest čovečanstva, podeljene ličnosti, iznevereni preci i razočarani puk u podaničku Evropu. Ništa se ne može promeniti - tako glasi naslov poslednje pesme u ciklusu “U hramu antistvaraoca”, uz slike svakodnevice iskazane u ciklusu pesama “Sivilo”. Verujem u borbu i zato nosim mač u pesmi i pero dok pišem.

U kojoj meri se može govoriti o poeziji kao svojevrsnoj Arijadninoj niti koja Vas vodi kroz taj  lavirint savremenog sveta?

– Arijadnina nit je jedina sigurna pesnička vodilja prema mitu ali i stvarnoj potrebi, i duhovna pomoć da se pesma rodi i da pesmom opišem šta sam sve video u lavirintu oko nas i u lavirintu sopstvene ličnosti i kako sam doživeo sebe i druge. Prološka pesma “U lavirintu” je moja lična karta, presuda i zakletva u isti mah. Svestan sam, verujem kao i moji čitaoci, da stranputica i nizastrana ima i previše, kao i iskušenja, ali nada, iako umiruća, u pronalazak leka za sve raspršeno tokom lutanja, još živi u meni. Naći ću put - kao da ponavljam u sebi uvek kada pogrešim i kada pogreše drugi i navedu me na osamu, lutanje.

Nedvosmislena je poruka iz pesme „Izbor”: „Sloboda nije puka dužnost” . Referiše li ona posredno i na reči Duška Radovića da je „prava sloboda, za kojom ljudska duša žudi, zaboravljena i negde skrajnuta”?

– Reč je, zapravo, o izboru , čestim peispitivanjima u trenucima kada treba govoriti jasno i glasno protiv nepravde, robovanja, protiv samovolje idola, o kukavičluku mase i hrabrosti pojedinca da se suprostavi poniženju i obezljuđenom poretku. Slava i besmrtnost pripadaju samo slobodarskom, prometejskom duhu, uprkos žrtvi jer, iako je Duško Radović u pravu kada je pisao o sakrivenoj duši, mislim da moramo tragati za njom isto onoliko koliko tragamo i žudimo i za našom slobodom. Sloboda je plastična ako nije zalivena duhom.

„U traganju za sobom”, navodi dr Zoran Đerić, Vaš se lirski subjekt oslanja „na sebe i svoju intuiciju”. Ipak, ako je suditi po ciklusu „Posvetnice”, itekako važni za razvoj te intuicije bili su i književni uzori, poput Disa ili Draška Ređepa?

– Uzori su male svetlosne lože koje nas vode kada nam je teško. Klonule podižu i podsećaju na vredno, na minule Tezeje i izazove sa kojima ćemo se tek suočiti. Nimalo slučajno - u ciklusu pesama „Posvetnice” razgovarao sam o duši sa Berđajevim, sa Jesenjinom o vernosti prijateljstva, o ljubavi prema ženi sa Disom, o  ljudima beskičmenjacima sa Tanasijem Mladenovićem, podsetio na Rusiju koja mora ustati kako reče Dragoš Kalajić i na novosadske korifeje poetske reči i književne kritike Selimira Radulovića i Draška Ređepa. Imena i njihovo delo jamče snagu mojih uzora.

U jednom eseju upravo Selimir Radulović veli: „Kad god ljudi zalutali zagube pute svoje, i kad je tmina najcrnja, a krivoputica najstrmija, samo se Hristos vidi”. Pesmom „Ime Boga” gotovo da se direktno nadovezujete na te njegove reči:  U njegovo ime/ Molim, zaklinjem,/ Preklinjem i vračam, / Prečesto se saginjem,/ Povijen koračam, / Umesto da, u bezimenom, / Zasvetlim mračan...  Da li su i ovi stihovi na tragu upravo Radulovićevih  ocena da ste, poduhvatajući se velikog poetskog zadatka - povratka samom sebi –  otvorili, „širom, dveri pokajanja; a da bi pokajanje bilo delotvorno, ono mora biti Logosno”?

– Selimir Radulović, kao jedan od naših najznačajnih savremenih pesnika, do čijeg mišljenja mi je stalo, moj pesnički krug opisuje po svom tananom osećaju za hristoliko i čovečno vraćajući me iznova na knjigu pesama “Povratak u logos”  sa kojom  sam  pre tri godine, posle duže pauze, prošao kroz dveri pesništva i vratio se poeziji - kako reče Pero Zubac. Logosno je sve ono što primitivna stvarnost potire pred naletom digitalizma i starletizma. Utoliko pre je izazovno pisati o povratku u stanje koje se suprostavlja i mojim posrnućima. Da li postoji čovek koji ih nema?

U pogovoru knjige „U lavirintu” Jelena Marićević Balać, apostofirajući epilošku pesmu „Trag”, navodi da ona „eksklamativno slavi život, koji se rađa, diše, peva i umire, baš kao i čovek”. No, vodi li „Trag” ciljano čitaoca i „na početak lavirinta”, upućujući ga na nova i nova čitanje zbirke, obogaćena iskustvima prethodnih?    

– Radi se, zapravo, o velikom optimizmu kada čitaoca navodim na hod po sopstvenim tragovima verujući da čisti tragovi, pečatni u svakom životu od početka do kraja, mogu biti pomoćni kamen međaš koji nas vodi do izlaza. Pitanje je samo da li smo u stanju da ih prepoznamo i da li želimo da verujemo u snagu jednog malog oblutka u pokušaju da ukroti more. Zar njegova dugovečnost i postojanost nisu ohrabrujući znaci da je svako čudo moguće.

Miroslav Stajić