ИНТЕРВЈУ: ИГОР МИРОВИЋ, ПЕСНИК Носим мач у песми и перо док пишем

Реч је о петој књизи песама председника Покрајинске владе: у песнички лавиринт  он ће  ући 1994. збирком “Небо над Византијом” (Књижевна заједница Новог Сада), потом су уследиле “Кремен пламен” (Прометеј, 2004) и “Повратак у Логос” (Прометеј, 2020),  те „Светло у светионику” (Лагуна, 2022), где су, уз изабране песме из његових prеthodnih књига,  уврштене и нове, којима је заправо најављена књига „У лавиринту”.  Она отпочиње истоименом пролошком песмом а завршава се епилошком „Траг”, док су између циклуси „Кључаоница”, „У храму антиствараоца”, „Сивило”, „Просејање” и „Посветнице”.

Селимир Радуловић, коме ће Мировић посветити „Очеву песму” у циклусу „Посветнице”, у једном је свом слову навео да се Игор Мировић већ три десетлећа креће између два, наизглед, супротстављена света - поезије и политике: „У првом следи траг лишћа што опада, јури за сенкама што промичу, за сновима што се распршују, гледајућ на стену, чврсту, и на дубину јаме, бездане. Друго звање, политичко звање, усмерило га је да уради пуно корисних ствари за свој народ и своју државу – и урадио је – што је, за њега, такође, битно, јер поседује особину коју Александар Солжењицин назива државотворним осећањем душе.  Стога је прави одговор на питање, када је реч о Игору Мировићу, песник или политичар – и једно и друго!”

Гетеов Фауст ће уздахнути „...претражићу лавиринт пламни цео”. Песме из циклуса „У храму антиствараоца” и „Сивило” сугеришу да је управо хаос стварности Ваш „пламни лавиринт”?

– У два поменута циклуса моје нове збирке песама покушао сам да, наоружан само Обилићевском неустрашивошћу у трагању, дођем до самог корена зла, до храма антиствараоца и извора плама који ме опрљује док трагам за спасоносном нити у великом лавиринту данашњице. У храму обитавају завидни, проклети по греху предака, улизице, лицемери и њихове заштитнице баханткиње, лажни идоли, умирућа савест човечанства, подељене личности, изневерени преци и разочарани пук у поданичку Европу. Ништа се не може променити - тако гласи наслов последње песме у циклусу “У храму антиствараоца”, уз слике свакодневице исказане у циклусу песама “Сивило”. Верујем у борбу и зато носим мач у песми и перо док пишем.

У којој мери се може говорити о поезији као својеврсној Аријадниној нити која Вас води кроз тај  лавиринт савременог света?

– Аријаднина нит је једина сигурна песничка водиља према миту али и стварној потреби, и духовна помоћ да се песма роди и да песмом опишем шта сам све видео у лавиринту око нас и у лавиринту сопствене личности и како сам доживео себе и друге. Пролошка песма “У лавиринту” је моја лична карта, пресуда и заклетва у исти мах. Свестан сам, верујем као и моји читаоци, да странпутица и низастрана има и превише, као и искушења, али нада, иако умирућа, у проналазак лека за све распршено током лутања, још живи у мени. Наћи ћу пут - као да понављам у себи увек када погрешим и када погреше други и наведу ме на осаму, лутање.

Недвосмислена је порука из песме „Избор”: „Слобода није пука дужност” . Реферише ли она посредно и на речи Душка Радовића да је „права слобода, за којом људска душа жуди, заборављена и негде скрајнута”?

– Реч је, заправо, о избору , честим пеиспитивањима у тренуцима када треба говорити јасно и гласно против неправде, робовања, против самовоље идола, о кукавичлуку масе и храбрости појединца да се супростави понижењу и обезљуђеном поретку. Слава и бесмртност припадају само слободарском, прометејском духу, упркос жртви јер, иако је Душко Радовић у праву када је писао о сакривеној души, мислим да морамо трагати за њом исто онолико колико трагамо и жудимо и за нашом слободом. Слобода је пластична ако није заливена духом.

„У трагању за собом”, наводи др Зоран Ђерић, Ваш се лирски субјект ослања „на себе и своју интуицију”. Ипак, ако је судити по циклусу „Посветнице”, итекако важни за развој те интуиције били су и књижевни узори, попут Диса или Драшка Ређепа?

– Узори су мале светлосне ложе које нас воде када нам је тешко. Клонуле подижу и подсећају на вредно, на минуле Тезеје и изазове са којима ћемо се тек суочити. Нимало случајно - у циклусу песама „Посветнице” разговарао сам о души са Берђајевим, са Јесењином о верности пријатељства, о љубави према жени са Дисом, о  људима бескичмењацима са Танасијем Младеновићем, подсетио на Русију која мора устати како рече Драгош Калајић и на новосадске корифеје поетске речи и књижевне критике Селимира Радуловића и Драшка Ређепа. Имена и њихово дело јамче снагу мојих узора.

У једном есеју управо Селимир Радуловић вели: „Кад год људи залутали загубе путе своје, и кад је тмина најцрња, а кривопутица најстрмија, само се Христос види”. Песмом „Име Бога” готово да се директно надовезујете на те његове речи:  У његово име/ Молим, заклињем,/ Преклињем и врачам, / Пречесто се сагињем,/ Повијен корачам, / Уместо да, у безименом, / Засветлим мрачан...  Да ли су и ови стихови на трагу управо Радуловићевих  оцена да сте, подухватајући се великог поетског задатка - повратка самом себи –  отворили, „широм, двери покајања; а да би покајање било делотворно, оно мора бити Логосно”?

– Селимир Радуловић, као један од наших најзначајних савремених песника, до чијег мишљења ми је стало, мој песнички круг описује по свом тананом осећају за христолико и човечно враћајући ме изнова на књигу песама “Повратак у логос”  са којом  сам  пре три године, после дуже паузе, прошао кроз двери песништва и вратио се поезији - како рече Перо Зубац. Логосно је све оно што примитивна стварност потире пред налетом дигитализма и старлетизма. Утолико пре је изазовно писати о повратку у стање које се супроставља и мојим посрнућима. Да ли постоји човек који их нема?

У поговору књиге „У лавиринту” Јелена Марићевић Балаћ, апостофирајући епилошку песму „Траг”, наводи да она „екскламативно слави живот, који се рађа, дише, пева и умире, баш као и човек”. Но, води ли „Траг” циљано читаоца и „на почетак лавиринта”, упућујући га на нова и нова читање збирке, обогаћена искуствима prеthodnih?    

– Ради се, заправо, о великом оптимизму када читаоца наводим на ход по сопственим траговима верујући да чисти трагови, печатни у сваком животу од почетка до краја, могу бити помоћни камен међаш који нас води до излаза. Питање је само да ли смо у стању да их препознамо и да ли желимо да верујемо у снагу једног малог облутка у покушају да укроти море. Зар његова дуговечност и постојаност нису охрабрујући знаци да је свако чудо могуће.

Мирослав Стајић