U SUSRET IZLOŽBI RADOVA MILANA STANOJEVA U Galeriji savremene umetnosti u NIŠU

U maju ove godine navršava se punih šest decenija od prvog značajnog javnog nastupa 1964. godine, u okviru izložbe Beogradskog grafičkog kruga, u Galeriji Grafički kolektiv u Beogradu: Iste godine je završio grafički odsek Likovne akademije u Beogradu. Život i rad je vezao za Novi Sad, jedan je od najzaslužnijih što je grad dobio značajno mesto na umetničkoj mapi Jugoslavije kao prestižni grafički centar, profesor Akademije umetnosti, učesnik na mnogobrojnim izložbama u zemlji i svetu, autor koji i dalje ne propušta nijedan stvaralački dan. 

Od brojnih nagrada, treba izdvojiti Veliki pečat Grafičkog kolektiva, dodeljen u maju 1976. godine za grafiku Kruške na stolu, uz obrazloženje članova ocenjivačke komisije kako „Čistotom, konciznošću jezika i nekonvencionalnom kompozicijom Milan Stanojev prikazuje motiv u punom dosluhu sa suštinskim znamenjima medija. A na svome ‘zadnjem planu’ taj motiv emanira izvestan štimung simboličko-metaforičkog značenja iz koga je moguće izdvojiti stav o dionizijskom bogatstvu i lepoti života kojim se, kao večiti zlokobni lajtmotiv, suprotstavlja dramatična sinteza haosa, zla i smrti.“ Milan Stanojev je kao autor grafike pokazao različita interesovanja: u ranom periodu njegova pažnja je usmerena na teme asocijativno-apstraktnog sadržaja aktuelne u grafici i u savremenoj slici, koje karakteriše obojenost i postepeno uvođenje figurativnih akcenata i zapisa. 

Od kraja sedme decenije njegove grafike karakterišu različiti vidovi figuracije, realizovane u različitim tehnikama, od akvatinte, preko litografije koja mu pruža uslove za uvođenje boje, do kombinacije akvatinte i rezervaša koja omogućava prefinjene tonske prelaze u okviru crno-belog dijapazona. Tematske situacije u kojima su prisutni ljudska figura i produkti čovekovog rada i bivstvovanja, karakterišu raspričanost, ironija, groteska, metaforičko-simbolički ton, apolonijko-dionizijski sukob. Od pop art „realizma“ u ranim godinama stvaralaštva, Milan Stanojev je stigao do groteske i društvene kritike u završnoj fazi bavljenja grafikom krajem prošlog veka. 

Tokom godina, eksperimentisao je s mogućnostima grafičke ploče, tehnološke bravure izvodio na temama „malih stvari“ (voće, svakodnevni upotrebni predmeti poput zavese, korpe za veš, jastučnica i sličnog), prikazivao poetičke vrednosti predela, istraživao svetlost i senku u prirodi i na urbanim isečcima, da bi u jednom trenutku prirodu vratio u domen asocijativnog. Uporedo se iskazao i kao crtač izazivajući posmatrača da se zapita da li je crtež uvek prethodio grafici, ili je postupak obrnut. Mada deluje nespojivo, slično je i sa slikarstvom koje predstavlja značajan segment, a od početaka ovog veka preovlađujuću tehniku u radu Milana Stanojeva. Njegove slike monumentalnog formata evociraju različite etape grafičkog rada, ali paralelno žive potpuno novi i drugačiji život, često zalazeći u domen apstrakcije. Mada aktuelan više od dve decenije, ovaj deo stvaralaštva Milana Stanojeva još čeka  na pravo tumačenje; možda će ga inicirati izložba ovog autora koja će biti otvorena u Galeriji savremene likovne umetnosti u Nišu krajem ovog meseca.

 Jasna Kujundžić Jovanov