У СУСРЕТ ИЗЛОЖБИ РАДОВА МИЛАНА СТАНОЈЕВА У Галерији савремене уметности у НИШУ

У мају ове године навршава се пуних шест деценија од првог значајног јавног наступа 1964. године, у оквиру изложбе Београдског графичког круга, у Галерији Графички колектив у Београду: Исте године је завршио графички одсек Ликовне академије у Београду. Живот и рад је везао за Нови Сад, један је од најзаслужнијих што је град добио значајно место на уметничкој мапи Југославије као престижни графички центар, професор Академије уметности, учесник на многобројним изложбама у земљи и свету, аутор који и даље не пропушта ниједан стваралачки дан. 

Од бројних награда, треба издвојити Велики печат Графичког колектива, додељен у мају 1976. године за графику Крушке на столу, уз образложење чланова оцењивачке комисије како „Чистотом, концизношћу језика и неконвенционалном композицијом Милан Станојев приказује мотив у пуном дослуху са суштинским знамењима медија. А на своме ‘задњем плану’ тај мотив еманира известан штимунг симболичко-метафоричког значења из кога је могуће издвојити став о дионизијском богатству и лепоти живота којим се, као вечити злокобни лајтмотив, супротставља драматична синтеза хаоса, зла и смрти.“ Милан Станојев је као аутор графике показао различита интересовања: у раном периоду његова пажња је усмерена на теме асоцијативно-апстрактног садржаја актуелне у графици и у савременој слици, које карактерише обојеност и постепено увођење фигуративних акцената и записа. 

Од краја седме деценије његове графике карактеришу различити видови фигурације, реализоване у различитим техникама, од акватинте, преко литографије која му пружа услове за увођење боје, до комбинације акватинте и резерваша која омогућава префињене тонске прелазе у оквиру црно-белог дијапазона. Тематске ситуације у којима су присутни људска фигура и продукти човековог рада и бивствовања, карактеришу распричаност, иронија, гротеска, метафоричко-симболички тон, аполонијко-дионизијски сукоб. Од поп арт „реализма“ у раним годинама стваралаштва, Милан Станојев је стигао до гротеске и друштвене критике у завршној фази бављења графиком крајем прошлог века. 

Током година, експериментисао је с могућностима графичке плоче, технолошке бравуре изводио на темама „малих ствари“ (воће, свакодневни употребни предмети попут завесе, корпе за веш, јастучница и сличног), приказивао поетичке вредности предела, истраживао светлост и сенку у природи и на урбаним исечцима, да би у једном тренутку природу вратио у домен асоцијативног. Упоредо се исказао и као цртач изазивајући посматрача да се запита да ли је цртеж увек prеthodio графици, или је поступак обрнут. Мада делује неспојиво, слично је и са сликарством које представља значајан сегмент, а од почетака овог века преовлађујућу технику у раду Милана Станојева. Његове слике монументалног формата евоцирају различите етапе графичког рада, али паралелно живе потпуно нови и другачији живот, често залазећи у домен апстракције. Мада актуелан више од две деценије, овај део стваралаштва Милана Станојева још чека  на право тумачење; можда ће га иницирати изложба овог аутора која ће бити отворена у Галерији савремене ликовне уметности у Нишу крајем овог месеца.

 Јасна Кујунџић Јованов