UVEK NASMEJANA STARA DAMA Ka osmehu Evrope, Jelena Marićević Balać

Monografija Ka osmehu Evrope treća je i ujedno najkompleksnija i najpotpunija stručna knjiga dr Jelene Marićević Balać, docentkinje na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i predsednice Omladinskog odbora Matice srpske. Kako podnaslov objašnjava, predmet autorkinog istraživanja je savremeno srpsko, poljsko i češko pesništvo u komparativnom ključu, uz napomenu u uvodu da se pojam savremenog pesništva odnosi na ono posle Prvog svetskog rata. Sa druge strane, kao i Petar Vujičić, uz Biseku Rajčić najzaslužniji sa recepciju zapadnoslovenskog pesništva kod nas, autorka u svim književnostima uočava najvrednije i pre jednoglasne potvrde kritičara. Sa izuzetkom uvodnog poglavlja u kom se mapiraju brojne tematsko-motivske srodnosti srpske, češke i poljske poezije u poslednje tri decenije koje služe kao dokazi opravdanosti poređenja pesništva tri pobrojane kulture, čitava monografija je interpretativnog karaktera. U njoj se, pored toga što se analiziraju pojedinačne pesme i uočavaju poetičke odlike reprezentativnih pesnika, primeri iz srpskog pesništva porede sa primerima iz dve zapadnoslovenske kulture.

Podeljena dalje na četiri poglavlja, monografija pored različitih pesničkih generacija i njihovih matičnih kultura integriše i dijametralno suprotne tipove pesničkog izraza. U prvom poglavlju akcenat je na „pesnicima  kulture“, onima čija se poezija nastavlja na bogat korpus evropske i nacionalne tradicije. Drugo poglavlje tiče se koliko kulture, toliko i prirode, njihovom kontrastu i mogućnostima simbioze prirode i civilizacije u savremenom dobu. Bitno pitanje koje na više mesta autorka promišlja jeste postoji li uopšte civilizacija u našem vremenu. Na to pitanje teorijski i praktično bi treće poglavlje moglo ponuditi odgovor. Naime, ono je u znaku „ekopoetike“, savremene književne teorije polonistkinje Julje Fjedorčuk i hispaniste Herarda Beltrana. Ekopoetika, koja do Jelene Marićević Balać nije bila primenjivana na korpus srpske književnosti, čini se kao veoma podsticajno rešenje za integraciju prirodnih nauka i umetnosti kako bi umetnost uopšte i mogla opstati u vremenu treće naučno-tehnološke revolucije. Poslednje poglavlje komparativno sagledava avangardne i neoavangardne pokrete u srpskoj, poljskoj i češkoj književnosti, bez obzira na vreme njihovih javljanja. Uz to, monografiju čine i tri prikaza objavljena u Dodatku, kao i Zaključak i posve zanimljiva napomena u kojoj autor

Treba napomenuti i dalekosežnije domete monografije Ka osmehu Evrope koja ipak pretenduje na nešto šire od komparativnog proučavanja slovenskih književnosti. Naime, čini se da je na više mesta autorka došla do sličnog zaključka, iako polazeći od poezije pesnika najrazličitijih poetika. Da bi se zapadnoslovenske književnosti uključile u kontekst evropske književnosti one su neretko morale da žrtvuju svoj slovenski karakter. Međutim, sa srpskom književnošću to nije slučaj, jer se ona uključujući se u vizantijsku kulturnu sferu, od svojih početaka napajala antičkom tradicijom koja je zajedničko nasleđe kako Zapadne, tako i Istočne Evrope, s tim da je podela Istok – Zapad, kako objašnjava Marija Janion na koju se autorka poziva na više mesta, uvek imala za cilj da uništi jedinstvo Evrope. Jelena Marićević Balać ne ustručava se da pokaže, najmaestralnije na primeru poezije Anice Savić Rebac, da je srpska književnost i južnoevropska, i istočnoevropska, i mediteranska, i slovenska, i sa izrazitim nanosima istočnjačke kulture. U tom smislu, srpska književnost ne mora se odricati ničega kako bi bila evropska, jer ona mnogo dublje i postojanije počiva na istim temeljima kao i zapadnoevropska koja joj njeno legitimno nasleđe negira. Autorka monografije Ka osmehu Evrope svesna je izuzetne vrednosti svoje kulture i u njoj može prepoznati vedrinu i nasmejanost koju evropska kultura nije nikad izgubila, barem na jednom delu kontinenta.

Lazar Bukumirović