(FOTO) DNEVNIK U BEGEČU Uz Jamu i šargarepu zdravo odrastanje je zagarantovano

I sve što čoveku treba – da pojede, popije, odmori, nauči da pliva, uživa – ima u tom jednom mestu.

– Međutim, fale nam smeštajni kapaciteti, da imamo gde da primimo turiste – kaže predsednica Udruženja građana „Begečka Nana” Plamenka Laćarak, dodajući da na Jaaaami (jer je važno naglasiti da je tako izgovaraju) imaju stotinak vikendica koje se mogu i iznajmiti, ali da to ipak nije dovoljno.

Kako se priseća, nedavno je bilo pedesetak biciklista iz Slovenije koji su skrenuli do sela jer su videli znak da u centru ima bunar s pijaćom mlakom vodom, kopan na 300 metara, ali kad su ga videli, priča Plamenka, iznenadili su se kako izgleda...

– Tu vodu pakuje „Minakva”, na istoj smo žili. Da neko želi da iskoristi potencijal, mogli bismo da imamo banju i da se čak grejemo na tu vodu – veli naša sagovornica, ističući da je najveći problem u Begeču, koji pod hitno treba rešavati, vodovodna mreža koja je. Za vreme bombardovanja ceo grad nije imao vode pa su dolazili kod nas da je natoče dok je naš vodovod još bio odvojen od gradskog. I sad ljudi sa svih strana dolaze sa balonima, ali da sipaju ovu s izvora.

Priča o Begeču datira još iz doba Rimljana, koji su imali prelaz preko Dunava – na desnoj strani kod Banoštora i na levoj kod Jame.  U dokumentima se Begeč pominje još u 15. veku (1424. godine), ali na lokaciji bližoj vodi, da bi se, bežeći od poplave koja je potopila naselje 1824, formiralo novo selo, na današnjem mestu i to pod nazivom Begeč.

Prema predanjima, naziv sela je nastao upravo po tim „begačima” od velike vode. 

Hteli ne hteli, meštanima Begeča se baš sve vrti oko vode, ove ili one – pijaće ili kupaće.

– Ja sam oko 20 godina ovde i moje dete je naučilo da pliva na Jami – ističe referentkinja u Mesnoj zajednici Dragana Ranitović, koja je rodom iz Crvenke, ali se udala u Begeču. – Meni je ovde stvarno lepo, a dobro je i za decu i porodicu, imaju zdravo odrastanje. Nikad ne bih menjala Begeč!

A kako stvari za sada stoje, ne bi to područje menjala ni srneća divljač, divlje svinje,

rakovi, školjke, lokvanji... sve ono što se može videti čim se malo izmestite iz ušorenih ulica koje svojim drvoredima podsećaju kako se nekad sve planski i smisleno gradilo.

– Nisu mi jasni ljudi koji idu po bazenima, a na Jami su u prirodi, imaju šumu... Svake godine imam neki doživljaj odande. Kad pogledam unazad, ljudi koji su vodili ovo selo, pametno su to radili, u svakoj ulci smo imali drugu vrstu jabuka, od petrovače, pa neke jesenje, pa kožare zimske, i onda u selu imaš jabuka non-stop. Mi smo se kao deca samo premeštali. Sve u selu što je građeno je građeno sa učešćem ljudi, mesnim samodoprinosom i uvek se promišljalo – priseća se Plamenka, te dodaje da su u centru još uvek ostali drvoredi lipa, doduše poprilično nastradali tokom letošnjih oluja...

Po ulasku u Begeč, iz pravca Novog Sada, s obe strane puta možete videti prodavce kako ispred svojih kuća imaju tezge i prodaju razno voće i povrće. Među njima je i porodica Đukić, izbegla iz Bosanske Krupe 2000. godine, te kako su pokušavali da pronađu načine da se snađu i prežive, počeli su s ovakvom prodajom.

– Morali smo nečim da krenemo da se bavimo kako bismo preživeli – kaže baka Mara, na čijoj tezgi se može pronaći krompir, šargarepa, kupus, luk, cvekla, teglice rena i meda, jabuke, mandarine... – U poslednje vreme je krompir otišao gore, a 15 godina je bio 30 dinara, sada je 80. Sve zavisi od kvaliteta. Recimo, pet kila šargarepa je 150 dinara. Ovo nam je dodatno, jer moja penzija je 180 evra, to je ništa.

Nekada su u Begeču bili i dudovi pa su se gajile svilene bube, a danas su šargarepe te koje asociraju na ovo selo.

– Gajili smo i papriku, pa se zemlje zasitila, onda se prešlo na krastavce, što je takođe bilo intenzivno, a sad je na red došla šargarepa, mada mislim da je već i njoj kraj. Jednostavno, zemlja se zasiti i moraju da se menjaju kulture – kažu Dragana i Plamenka.

Kad se sve sabere, jasno je da je Begeč postao luksuzno mesto, u kom su nekretnine poprilično skupe, neke čak i skuplje nego u gradu. A od korone, kada su mnogi uvideli da bi život u ovom mestu bio idealan sve i da nastane smak sveta, trošne kuće su sa 20.000 skočile na 70.000 evra!

– Planiramo da stalno ulažemo u selo, pa je tako sledeći projekat postavljanje javne rasvete do Jame, presvlačićemo i krpićemo ulice, što stalno i radimo, pojačaćemo gasnu mrežu, a uskoro dobijamo i nove pijačne tezge jer su stare nastradale u oluji – zaključuje Ranitovićeva.

Tekst i foto: Lea Radlovački