(ФОТО) ДНЕВНИК У БЕГЕЧУ Уз Јаму и шаргарепу здраво одрастање је загарантовано
Близина града Новог Сада и Дунава, Парк природе „Бегечка јама”, бициклистичка стаза ЕуроВело 6, салаши, винарије, чарде, скела, извориште воде, производња органске хране међу којима је шаргарепа локални бренд, бројна удружења и друштва, нова Културна станица и још много тога налази се у селу Бегеч!
И све што човеку треба – да поједе, попије, одмори, научи да плива, ужива – има у том једном месту.
– Међутим, фале нам смештајни капацитети, да имамо где да примимо туристе – каже председница Удружења грађана „Бегечка Нана” Пламенка Лаћарак, додајући да на Јаааами (јер је важно нагласити да је тако изговарају) имају стотинак викендица које се могу и изнајмити, али да то ипак није довољно.
Како се присећа, недавно је било педесетак бициклиста из Словеније који су скренули до села јер су видели знак да у центру има бунар с пијаћом млаком водом, копан на 300 метара, али кад су га видели, прича Пламенка, изненадили су се како изгледа...
– Ту воду пакује „Минаква”, на истој смо жили. Да неко жели да искористи потенцијал, могли бисмо да имамо бању и да се чак грејемо на ту воду – вели наша саговорница, истичући да је највећи проблем у Бегечу, који под хитно треба решавати, водоводна мрежа која је. За време бомбардовања цео град није имао воде па су долазили код нас да је наточе док је наш водовод још био одвојен од градског. И сад људи са свих страна долазе са балонима, али да сипају ову с извора.
Прича о Бегечу датира још из доба Римљана, који су имали прелаз преко Дунава – на десној страни код Баноштора и на левој код Јаме. У документима се Бегеч помиње још у 15. веку (1424. године), али на локацији ближој води, да би се, бежећи од поплаве која је потопила насеље 1824, формирало ново село, на данашњем месту и то под називом Бегеч.
Према предањима, назив села је настао управо по тим „бегачима” од велике воде.
Хтели не хтели, мештанима Бегеча се баш све врти око воде, ове или оне – пијаће или купаће.
– Ја сам око 20 година овде и моје дете је научило да плива на Јами – истиче референткиња у Месној заједници Драгана Ранитовић, која је родом из Црвенке, али се удала у Бегечу. – Мени је овде стварно лепо, а добро је и за децу и породицу, имају здраво одрастање. Никад не бих мењала Бегеч!
А како ствари за сада стоје, не би то подручје мењала ни срнећа дивљач, дивље свиње,
ракови, шкољке, локвањи... све оно што се може видети чим се мало изместите из ушорених улица које својим дрворедима подсећају како се некад све плански и смислено градило.
– Нису ми јасни људи који иду по базенима, а на Јами су у природи, имају шуму... Сваке године имам неки доживљај оданде. Кад погледам уназад, људи који су водили ово село, паметно су то радили, у свакој улци смо имали другу врсту јабука, од петроваче, па неке јесење, па кожаре зимске, и онда у селу имаш јабука нон-стоп. Ми смо се као деца само премештали. Све у селу што је грађено је грађено са учешћем људи, месним самодоприносом и увек се промишљало – присећа се Пламенка, те додаје да су у центру још увек остали дрвореди липа, додуше поприлично настрадали током летошњих олуја...
По уласку у Бегеч, из правца Новог Сада, с обе стране пута можете видети продавце како испред својих кућа имају тезге и продају разно воће и поврће. Међу њима је и породица Ђукић, избегла из Босанске Крупе 2000. године, те како су покушавали да пронађу начине да се снађу и преживе, почели су с оваквом продајом.
– Морали смо нечим да кренемо да се бавимо како бисмо преживели – каже бака Мара, на чијој тезги се може пронаћи кромпир, шаргарепа, купус, лук, цвекла, теглице рена и меда, јабуке, мандарине... – У последње време је кромпир отишао горе, а 15 година је био 30 динара, сада је 80. Све зависи од квалитета. Рецимо, пет кила шаргарепа је 150 динара. Ово нам је додатно, јер моја пензија је 180 евра, то је ништа.
Некада су у Бегечу били и дудови па су се гајиле свилене бубе, а данас су шаргарепе те које асоцирају на ово село.
– Гајили смо и паприку, па се земље заситила, онда се прешло на краставце, што је такође било интензивно, а сад је на ред дошла шаргарепа, мада мислим да је већ и њој крај. Једноставно, земља се засити и морају да се мењају културе – кажу Драгана и Пламенка.
Кад се све сабере, јасно је да је Бегеч постао луксузно место, у ком су некретнине поприлично скупе, неке чак и скупље него у граду. А од короне, када су многи увидели да би живот у овом месту био идеалан све и да настане смак света, трошне куће су са 20.000 скочиле на 70.000 евра!
– Планирамо да стално улажемо у село, па је тако следећи пројекат постављање јавне расвете до Јаме, пресвлачићемо и крпићемо улице, што стално и радимо, појачаћемо гасну мрежу, а ускоро добијамо и нове пијачне тезге јер су старе настрадале у олуји – закључује Ранитовићева.
Текст и фото: Леа Радловачки