VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Oproštaj od tragača za istinom

Posle Banjaluke i Beograda, komemoracija njegove smrti održana je i u Londonu. Organizovala je  Fondacija za sećanje na Jasenovac i Holokaust, čiji je Živanović bio suosnivač. Kako je saopšteno iz Fondacije, u Londonu je o biografiji profesora Živanovića govorio Gideon Grajf, izraelski istoričar i stručnjak za istraživanja Holokausta.

Istakao je da je reč o čoveku koji je „ostao posvećen traženju istorijske istine bez kompromisa i popuštanja pod pritiscima. Pri tome, ostao je veran principima.

Da podsetim čitaoce „Nedeljnog ručka”: profesor Živanović bio je najmlađi član Forenzičkog tima koji je 1964. godine istraživao jasenovački sistem hrvatskih koncentracionih logora smrti. Ta državna komisija tadašnje Jugoslavije, kojoj je na čelu bio antropolog Srboljub Živanović, utvrdila je, na osnovu raspoloživih forenzičkih dokaza, da je u ovim logorima, osim 33.000 Jevreja i 80.000 Roma, ubijeno 730.000 Srba.

Započeti posao, zbog komunističke opstrukcije, ubrzo je prekinut i nikada više nije nastavljen. Pomenuti rezultati istraživanja doneli su Živanoviću ne samo poštovanje nego i protivnike. To bi mogao da bude i odgovor na pitanje zašto naši mediji, nauka i struka, na njegovom odlasku u večnost nisu rekli ni zbogom. A morali su.

Evo zašto: profesor dr Srboljub Živanović  predavao je anatomiju i antropologiju na medicinskim fakultetima u Novom  Sadu, Kampali (Uganda), duže od dve decenije na koledžu bolnice svetog Bartolomeja u Londonu, osnovane još 1123. godine, u Boroku (Papua Nova Gvineja), u Harareu (Zimbabve).

Osim Jasenovca, ispitao je i opisao posmrtne ostatke istorijskih ličnosti - bosanskog velmože Batala, cara Dušana, kralja Uroša Prvog, despota Stefana Lazarevića u Koporinu.

Više od 150 radova ušli su u udžbenike u svetu. Njegova knjiga „Bolesti drevnih ljudi” objavljena je u Londonu i Njujorku 1982, a u Beogradu „prevedena” dve godine kasnije. Takvu reputaciju uživa i poslednje Živanovićevo delo „Medicinska atropologija” (Beograd, 1997). Bio je član Kraljevskog medicinskog društva u Londonu...

Veliki antropolog imao je šta da kaže i nama koji volimo vinovu lozu i grožđe, osobito vino.

Izdavajući „Svet pića”, prvi jugoslovenski časopis za kulturu pića (1998-2011) u Novom Sadu, profesor Živanović se predusretljivo odazvao molbi redakcije da za njene čitaoce iz Londona piše o pomenima vina od praistorije.

Čitaoce „Sveta pića” podsetio je da vinova loza Vitis vinifera potiče iz Zakavkazja i smatra se da se odatle proširila u razne krajeve sveta. Smatra se da je ona nastala od Vitis silvetrisa čije tragove nalazimo u području Gibraltara.

Proučavajući najstarije ostatke ljudi u našim krajevima, ostatke praistorijskog čoveka iz Žitišta i Bačkog Petrovog Sela, pa ostatke kromanjonaca u Podunavlju, na Padini, Hajdučkoj vodenici, Brzoj Palanci, Velesnici, Lepenskom viru, Vlascu i na drugim mestima shvatili smo da su najstariji preci živeli u malim porodičnim zajednicama koje su se bavile skupljanjem hrane-zrnevljem, plodova, koju su jeli u sirovom stanju. Sasvim je jasno da ti ljudi nisu mogli da se bave vrenjem voća i pravljenjem nekih pića.

Vremenom je hrane bilo sve manje, a gladnih usta sve više, pa su ljudi počeli da se bave domestikacijom i životinja i bilja. U ljudskoj zajednici počinje takozvana neolitska revolucija. Ove društvene promene najbolje se vide u Starčevu kod Pančeva i u drugim našim arheološkim nalazištima. 

Podunavlje je uvek bilo centar društvenih promena u Evropi. Dunav je glavna arterija i u Podunavlju je sve počinjalo i sve se završavalo i ponovo nastajalo, šireći svoj uticaj na sve četiri strane sveta.

U novom vremenu, a to je u našim krajevima otprilike 9.000 godina pre Hrista, živi se u seoskim zajednicama. Proizvodnja hrane se znatno povećava, pa se višak skladišti i čuva. Arheolozi su našli brojne ostatke grnčarije koja se koristi u te svrhe. To je, u stvari, trenutak kada voće ostavljeno u nekoj posudi, počinje da se „kvari” na suncu i da previre.

Prvi čovek koji ga je popio osetio je „blagotvorno” dejstvo alkohola i uživanje u aromi zrelog voća. Tako je došlo i do prvih kapi vina, jer je grožđe prepuno šećera, koji brzo fermentira i pretvara se u alkohol. To su bila naša prva „vesela braća”, zaključuje duhovito Živanović. Zaključuje sledeće: „Vinogradarstvo u našim krajevima staro je koliko i zajednice ljudi koje su dalekoj preistoriji živeli na ovom području”.