ULOGU U „NEDELJI” DOBILA SAM NA ROĐENDAN MARINE TUCAKOVIĆ! Milica Janevski otkrila nepoznate detalje o filmu o Džeju
U filmu „Nedelja” koji progovara o teškom životu legende narodne muzike Džeja Ramadanovskog, a koji je već tokom prvog vikenda prikazivanja pogledalo 100.000 ljudi, ulogu Marine Tucaković verno je dočarala glumica Milica Janevski.
Kako za „Dnevnikov” TV magazin ističe, drago joj je što publika nije dobila jedan estradni film u kojem se ne smenjuje red pesme i red plakanja, već ozbiljna životna drama onih koji su na margini društva.
– Ceo taj Džejev put pre nego što je postao zvezda, vrlo je uzbudljiv i težak. On je imao taj spektakularan put od blata do zlata i to jeste neka holivudska priča. Da smo u Americi ili negde drugde ovo bi bio blokbaster.
Da li film produbljuje tezu da je rođen u nemaštini, a umro kao legenda i šta za vas Džej, uopšte, simbolizuje?
– Apsolutno i poručuje nam da je moguće da, ako ti Bog da neke talente da, naravno uz sreću i sticaj okolnosti, neko iz jedne pat pozicije dostigne nešto što je on uspeo. Po priči ljudi koji su sa njim bili bliski, čini mi se da je Džej bio dobar čovek. Svi su ga voleli i samim tim i tu njegovu muziku koju je Marina pisala. Iskreno da vam kažem, ja sam rasla na toj muzici, što je bilo neminovno u tom vremenu. Nisam slušala svaki dan, ali Džejeve pesme su postale kultne u međuvremenu. Mislim da su tekstovi koje je Marina napisala zapravo priče. Mislim da na svaku njenu pesmu može da se snimi film. Ta pesma me uvek podseti na neku tugu i na nekoga ko više nije sa nama.
Ni Marina Tucaković više nije sa nama, a vi ste dobili taj težak zadatak da je odigrate. Kako se pronalazi jedna ličnost koju svi poznajemo, što može da bude prilično klizav teren za jednog glumca?
– Probala sam da skupljam sav sadržaj koji o njoj postoji. Nisam se srela sa njenim suprugom Futom pa nismo pričali o njenoj ličnosti. Marina u ovom filmu služi priči. Ona je bila vrlo specifična žena, a ja sam se uplašila da to ne pređe u neku imitaciju i mislim da sam uspela da je smestim u sebe da to bude nešto prirodno moje. Zanimljivo je i da mi je na beogradskoj premijeri uplakana prišla Ceca Ražnatović, koja je mnogo radila sa Marinom. Rekla mi je da je imala utisak kao da je nju gledala. Drago mi je zbog toga, ali i što je Futa aminovao i pohvalio moj rad. To je malo parče u filmu, ali je važno. Drago mi je da je tako ispalo jer je to nezgodan teren, tu može da se „pogine” baš dobrano.
Da li Marina zaslužuje da dobije svoj film?
– Apsolutno! Tek taj njen život šta je bio i šta je sve doživela i prošla i za koga je sve pravila muziku... Bavila se ozbiljno i pop, rok muzikom pre nego što je uplovila u estradni svet. Čak i u tom estradnom ima vrlo ozbiljnih tekstova. Kada pogledaš njene tekstove, pa, evo sad i ovu pesmu „Za kraj” koju je Ceca otpevala za odjavnu špicu filma, to su strofe teksta, neka priča koja ima ozbiljan sadržaj. Ti njeni tekstovi ne mogu da te ne rade. Ona je to pisala iz sebe, uvek se tu krila neka istinitost. I to je ono što publika prepoznaje.
Osim „Nedelje”, igrali ste i u filmu po motivima života Ace Lukasa, u kojem ste tumačili Viktoriju. Opet stvarna ličnost koju svi poznaju. Koja je bila zahtevnija?
– Marina je bila zahtevnija jer karakter je njen bio potpuno drugačiji. Viktoriju sam pravila po sopstvenom nahođenju, nisam imala opterećenje da je imitiram. Nije takva vrsta filma, to je rađeno po motivima i ja sam je pravila iz svog osećaja kako bi to trebalo da bude. Ova prethodna godina je za mene bila baš uspešna. „Porodili” su se svi projekti koje sam snimala poslednje tri-četiri godine pa se stiče utisak da igram u svim projektima, što nije tačno, nego se tako zaređalo, pa ide sve jedno za drugim, ali sam beskrajno zahvalna što je to tako i što su to različite uloge potpuno suprotne jedna od druge.
Kako to izgleda sedeti, gledati sebe svako malo na ekranu, a zapravo ne raditi u tom trenutku ništa novo i čekati sledeću ulogu?
– Imala sam sreću da sam do kraja godine radila i da ću i u 2024. imati zakazane projekte i da se konačno vraćam pozorištu posle četiri godine pauze, što me najviše raduje od svega i što ću sad raditi malo više filmove, a manje serije. Ova profesija zahteva strašno strpljenje i veru u sebe, istrajnost i to, prosto ide, kao i u životu. Ide u ciklusima, ima pa nema. I kada nema sve što sam starija shvatam da se prioriteti menjaju, kao i fokusi i da je zapravo uvek onako kako treba da bude, samo mi toga nismo svesni. Moj posao je maratonska stvar, kao i sam život. Kojim god poslom se bavili, potrebno je vreme za nešto i ono će pokazati da li posedujemo određene kvalitete i da li to ima smisla na dugoročnom planu. Ja se trudim da treniram te stvari da ne moram da robujem očekivanjima nego da radim nešto što me zanima. To valjda prirodno ide sa godinama i zrelošću. Da ste me ovo pitali pre deset godina verovatno bih drvlje i kamenje osula po svemu i svačemu. Potpuno je prirodno da se u mladom čoveku budi to pitanje: kako ne vidite kako sam ja genijalan?! A pritom, ne radi ništa da to pokaže.
Imala sam sreću da sam pre snimanja serija dugo radila u pozorištu, da sam imala utakmice u nogama i da sam bila hrabra. Ja sam bila na plati u somborskom Narodnom pozorištu, a dala sam otkaz i otišla u Beograd i nisam imala da platim kiriju. Kada su mi nudili neke poslove smatrala sam da mi ne priliči da ja to igram. I rekla sam: „Ne”, bez obzira na to što bih sa tim novcem možda mogla da platim kiriju ili nešto drugo sebi da obezbedim. Znala sam da će moj put biti malo teži, ali ja sada ništa ne bih menjala u svemu tome. Jer sada sa 37 godina stojim čvrsto na svojim nogama i smatram da sam sve ovo što mi se dešava zaradila svojim radom, strpljenjem i talentom.
Dugo smo čekali i „Decu zla”, pa se, kada je objavljena na HBO Maks platformi, desilo da jedna srpska serija tako glasno eksplodira u javnosti i da je svi „bindžuju” za dan-dva. Da li je to donelo reakcije i iz inostranstva?
– Meni su pisale kolege iz celog regiona kada su „progutali” seriju za dva dana. Meni je drago da se ta serija konačno porodila, dugo smo je čekali, već smo odustali od nje, i jako je veliki uspeh da je uopšte na toj platformi. Iznedrila je neke mlade i nove talentovane ljude, to je jedna kvalitetna serija na vrlo visokom nivou. Učestvovala sam na jednoj izložbi fotografija posvećenoj borbi protiv nasilja nad ženama, to je švedska ambasada organizovala. Ambasadorova supruga iz Švedske mi je prišla oduševljeno i pohvalila moj rad.
Začudan scenario o paralelnim svetovima
Pre dve godine počeli ste snimanje serije „Pasjača”, ali ona još uvek nije emitovana. Šta se sa njom dešava?
– Mincaju je i sređuju. Mi smo snimili tri sezone te serije, piše se i četvrta. Svi željno iščekujemo da se to emituje. Vrlo je uzbudljiv scenario, sumanut i različit, začudan sa dosta ritualnih momenata i pararelnih svetova. Na Staroj planini smo snimali, priroda je božanstvena, bili smo skoro tri meseca na terenu. Mislim da će to biti vrlo uzbudljiv projekat i čini mi se drugačiji po svemu.
Serija „Koža”, stigla je na RTS, a kažu autori najintimnija desetodelna saga iz banjalučke trilogije. Da li je to tačka na sudbinu ljudi sa ovih prostora?
– To je najintimnije nešto što je Nikola Pejaković napisao. Taj scenario je vanredan i okupljena je sjajna glumačka ekipa sa rediteljem Sašom Hajdukovićem na čelu. To je drim tim koji je uspostavljen a koji pogađa u metu svaki put. Mislim da će se publici veoma svideti, ima mnogo kolega koji učestvuju u seriji. Ja igram nešto potpuno drugačije u odnosu na priču u „Kostima”. Drago mi je da je to potpuno drugačija vrsta, nekog vrcavog karaktera i drago mi je da to nije dramska uloga.
Serija „V(Fau) efekat” Gordana Kičića stiže na Superstar TV 10. februara. Možete li nam otkriti nešto više o toj priči?
– Ne smem, nažalost, ali mi se čini da smo uradili nešto vrlo drugačije i da će se publici to dopasti.
Vladimir Bijelić
