Glumica Milica Janevski: Zbog novca pogubismo glave
NOVI SAD: Glumački posao je dobar poligon za preispitivanje i ispitivanje svih mogućih procesa unutar jednog čoveka, e sad, naravno, individualno je ko se koliko upušta u taj proces s obzirom na to da je to dosta teško i bolno.
Neminovno je da svaka uloga daje nove uvide kako u život tako i u samog sebe, priča na početku intervjua za Dnevnikov TV magazin glumica Milica Janevski, govoreći o tome dokle ju je doveo lik Sanje Maslać u seriji „Pad”, koja se vikendom emituje na kanalu Superstar TV od 21 čas. Kako je dalje istakla, čini joj se da je pozicija uloge koju igra dosta stresna, teška i neupitna, jer je pozicija žene, posebno u periodu devedesetih u koje je serija i smeštena, bila dosta trpna.
– Sanja se našla zatečena u celoj toj situaciji u kojoj je njen suprug Ivan Maslać od početka i pokušava, kao i svaka majka, da spase ono što se spasiti može. Taj proces mi je bio veoma zanimljiv i uzbudljiv kao i sama serija koja je drugačija od svega ostalog što smo do sada radili u zemlji. Više je umetnička, okrenuta ka glumačkom poslu i poigrava se sa pozorišnim iluzijama. Daje gledaocu priliku da malo dublje zaviri u samu glumačku profesiju i, ako je moguće, bolje upozna poziciju i ulogu glumca u društvu. Ne znam da li je to u ljudskoj vrsti ili je prepoznato samo na našem prostoru, ali, mi volimo da gledamo kako poznati ljudi padaju i kako se penju. Svaki dan se dešavaju monstruozne stvari u ovoj zemlji koje nisu toliko u fokusu i traju dva, tri dana u medijima, ali kada neka javna ličnost, ne daj Bože, dođe u takvu situaciju to ima potpuno drugo značenje i težinu. I sami znate da serija generalno priča o padu jednog vremena, društva u svakom smislu - i fizičkom, moralnom i duhovnom i čini mi se da svi mi koji se sećamo tog perioda znamo šta je on sve nosio sa sobom i koliko je uticao na sve članove ovog društva. Mlade generacije koje srećom nisu imale priliku da se rode u tom vremenu moći će kroz seriju „Pad” eventualno da dobiju neki uvid u taj istorijski momenat kroz koji smo prolazili.
U bioskope je stigao film „Usekovanje”, u kojem tumačite Milu, rođenu sestru majke glavnog junaka koji porodičnim ručkom obeležava slavu i za čijim se stolom otkrivaju brojne tajne. Šta vas je privuklo ovoj priči?
– Meni je bio zanimljiv scenario koji nas je sve privukao, to je nešto sa čim smo svi mogli da se identifikujemo i poznate su nam te situacije u kojima se likovi ovog filma nalaze. Svi oni dolaze u goste na taj ručak i, kao što se obično dešava u našoj tradiciji, kada se ljudi skupe povodom nekih lepih i tradicionalnih običaja uvek se desi neki kurcšlus, a očekuje se da sve tada bude svečano i mirno, a uglavnom ne bude.
Film duboko zadire u porodicu i porodične odnose, što nismo često imali priliku da gledamo u filmskim ostvarenjima. Šta biste rekli da se sve danas obrušava na jednu porodicu i da li je porodica kao institucija napadnuta sa svih strana?
– Čini se da porodica jeste napadnuta sa svih strana prvenstveno finansijski - roditelji moraju da rade više, samim tim nisu kod kuće, pa se deca ne vaspitavaju, izloženi su najčešće televizijskom uticaju i društvenim mrežama, ovom ludilu i brzini koje ovo vreme nosi. Između ostalog, to i jeste jedna od tema ovog filma - da ljudi u toj brzini i haosu ne stignu ni da se sretnu kod kuće, a kamoli da znaju jedni o drugima šta se zapravo u njihovim bićima dešava. Meni je drago da se konačno tematski vraćamo na nešto što je važno, a to svakako jeste porodica kao osnovna ćelija društva, koja je sad razorena na sve moguće načine. Sa svakim segmentom ovog filma čovek može da se identifikuje kao i sa svakom perspektivom bilo kog lika i to je ono što daje celovitu sliku društva ili nijanse jednog organizma.
Film su radili mladi autori što, takođe, nije često slučaj. Da li je došlo vreme da i mladi i neafirmisani autori dobiju priliku da se javnosti predstave kroz filmove koji ulaze u bioskope i imaju priliku da ih gleda ogroman broj ljudi?
– Meni se čini da se to nažalost uvek desi dosta slučajno, da retko kad postoji prilika da mladi dobiju neki prostor za rad i za razvoj, a mislim da je ovo bio splet raznoraznih okolnosti koje su se u konačnom bilansu završile srećno po sve strane. Ono što mene najviše raduje jeste da dolaze neke nove generacije koje imaju svest i hrabrost i koje ne pristaju tek tako, makar se za sada čini, na neke kompromise i imaju i te kako šta da kažu. Stižu generacije koje su talentovane i koje imaju kako da odgovore na stvarnost u kojoj se nalaze.
Serija „Bunar” u kojoj ste igrali donela nam je posve drugačiju priču, koja filozofski promatra suštinu čovekovu. Mislite li da se njen uspeh ogleda u trenutku u kojem je ona emitovana, nakon pandemije?
– Apsolutno! Sećam se da je kolega Igor Đorđević najintenzivnije pisao scenario za vreme korone i mislim da teme koja otvara serija „Bunar” su pitanja svih nas, a videla sam i po reakcijama publike da su to definitivno pitanja sa kojima su se svi susreli u poslednjih nekoliko godina, a pogotovo za vreme pandemije kada je sve stalo i kada smo neminovno svi morali da se zaustavimo i da se preispitamo sami sa sobom, a onda i sa ukućanima i uopšte životom koji živimo.
Da isplačem što druge žene ne mogu
Ispostavilo se da uglavnom igrate jake i hrabre žene. Šta ste to uočili o ženama u današnjem društvu ponirući u njihove duše i sudbine?
– Mislim da su sve žene ovoga sveta jake, da je to u prirodi ženskog roda. To je, gde god da ste rođeni, datost, sama po sebi. U okvirima naše kinematografije mi imamo dve do tri pozicije kao glumice - da igramo seks simbole, mučenice ili silovane. Čini mi se da se sada, ipak, sa ovom svešću i emancipacijom, menjaju te perspektive i da se pokazuje zapravo snaga žene u pravom smislu te reči, a ne samo u trpnim stanjima ili pratećoj opremi jakog muškarca. Ali, svakako, kroz sve te uloge, koje imam priliku da igram, spoznajem sebe, svoju majku, baku, prabaku, ali i sve žene koje me okružuju. I pokušavam da se preko mene čuje glas nekih drugih žena ili da isplačem nešto što druge žene ne mogu da isplaču. Samim tim ovaj posao bi trebalo da bude i katarzičan i plemenit.
Doplerka koju ste u toj seriji igrali, poslala nam je važnu poruku - da novac i ne mora da bude najvažniji u životu. Ako bismo je smestili u realan život koliko bi danas bilo hrabrih da učine što je i ona uradila - da se izmeste iz sigurne zone i mirne luke i započnu život ispočetka?
– Došlo je do zamene teza da svi mislimo da je mirna luka imati lovu i biti na nekoj funkciji, a ne ono o čemu Doplerka i govori, o onome iz čega je ona izašla. To nije pitanje novca, već nemanja ljubavi, podrške i u tom smislu nemanja sigurne luke. Mislim da ima mnogo hrabrih žena koje su kadre da tako nešto urade. Meni je drago što sam imala priliku da igram tu ulogu i verujem da je ona možda nekoj ženi dala vetar u leđa, ako se dvoumila da ostavi sve, i krene ispočetka. Mislim da nas je ovo kapitalističko društvo i suludo vreme potpuno odvojilo od suštine, od nas samih, od ljudi, prijatelja i od pravih vrednost. U grob ne možete poneti nijednu kuću, nijedan auto, to svi dobro znamo. Novac je naravno bitan jer nam omogućava lagodniji život, ali bi trebalo da to bude posledica dešavanja a ne primarni cilj jer zbog tih papira pogubismo glave svi.
Vladimir Bijelić