DA LI SU USPEŠNE EKRANIZACIJE IGARA DOSTIŽAN IDEAL? Pikseli u pokretu
“Poslednji od nas” (“Last of Us”) je jedna od najpopularnijih serija u prošloj godini, kandidat za “Zlatnog globusa”, “Emi” i brojne druge nagrade u branši. U pitanju je post-apokaliptična drama emitovana na kanalu HBO, delo Krega Mejzina i Nila Drukmana.
- Ono što je izdvaja među desetinama drugih serija i filmova koji se bave opstankom čovečanstva pred navalom zombija je originalan pristup premisi, sjajna priča i muzika, te izvanredni glumci na čelu sa Pedrom Paskalom i Belom Remzi u ulozi protagonista Džoela Milera i Eli. Zaplet u kojem su zombiji rezultat pandemije parazitskih kodriceps gljiva koje razvijaju otpornost prema visokim temperaturama i sa insekata prelaze na čoveka pomera priču iz okvira puke horor fantastike u nešto što je, ako ne već naučno moguće, onda barem dovoljno zamislivo da igra na kartu naših najdubljih strahova.
Ova serija se ne ističe samo inovativnim pristupom dobro utabanoj temi i sjajnom glumačkom podelom, već i time što je u pitanju adaptacija veoma popularne i takođe brojnim priznanjima ovenčane kompjuterske igre iz 2013, koja je pre tri godine dobila i veoma uspešan nastavak. To je samo po sebi hvale vredno dostignuće, pošto su uspešne ekranizacije kompjuterskih igara još od njihovog nastanka toliko malobrojne da su niska očekivanja postala maltene pravilo. Naravno, postoje brojni razlozi zbog kojeg su mnogi filmovi i serije nastali po igrama doživeli neuspeh, ali kod većine je glavni uzrok neuspeha nedostatak želje ili truda da se kreativna vizija dela verno prenese iz jednog medija u drugi. Najsvežiji primer toga je Netfliksov dugo očekivani i u početku hvaljeni “Veštac”, čije su ocene publike opale za 67% između prve i treće sezone upravo zbog udaljavanja od postojećeg materijala iz knjiga i kompjuterskih igara.
Autori serije “Poslednji od nas”, od kojih je Nil Drukman takođe i jedan od tvoraca igre, daju sve od sebe da najbolje elemente postojeće priče prenese na male ekrane, ostavljajući dodatni prostor razvoju likova i preko međa koje su postavila ograničenja digitalnog dela koje joj je bilo uzor. Takođe idu i korak dalje, odajući počast glumačkim talentima koji su značajno doprineli popularnosti igre. Ešli Džonson, koja u igri daje glas Eli, pojavljuje se u jednoj od epizoda u ulozi njene majke, a Troj Bejker koji je zaslužan za hrapav, od života umoran glas Džoela Milera pojavljuje se u ulozi jednog od kanibala sa kojima se Eli i Džoel suočavaju. Iako ova sinergija glumaca koji su radili na igri i na seriji na prvi pogled deluje kao trivijalan presedan, to je zapravo još jedan od primera posvećenosti izvornom materijalu i iskrene želje da ova priča na pravi način nađe put do naših ekrana.
Naravno, uspeh ove serije je samo jedan mali korak u premošćavanju jaza između dva veoma različita medija, ali recept je vrlo jasan. Za taj most je potrebno poštovanje ideja i tema postojećeg dela i truda onih koji su na njemu radili, inače će se on srušiti kao i bezbroj puta do sada.
Nemanja Jovanov
