ДА ЛИ СУ УСПЕШНЕ ЕКРАНИЗАЦИЈЕ ИГАРА ДОСТИЖАН ИДЕАЛ? Пиксели у покрету
“Последњи од нас” (“Ласт оф Ус”) је једна од најпопуларнијих серија у прошлој години, кандидат за “Златног глобуса”, “Еми” и бројне друге награде у бранши. У питању је пост-апокалиптична драма емитована на каналу ХБО, дело Крега Мејзина и Нила Друкмана.
- Оно што је издваја међу десетинама других серија и филмова који се баве опстанком човечанства пред навалом зомбија је оригиналан приступ премиси, сјајна прича и музика, те изванредни глумци на челу са Педром Паскалом и Белом Ремзи у улози протагониста Џоела Милера и Ели. Заплет у којем су зомбији резултат пандемије паразитских кодрицепс гљива које развијају отпорност према високим температурама и са инсеката прелазе на човека помера причу из оквира пуке хорор фантастике у нешто што је, ако не већ научно могуће, онда барем довољно замисливо да игра на карту наших најдубљих страхова.
Ова серија се не истиче само иновативним приступом добро утабаној теми и сјајном глумачком поделом, већ и тиме што је у питању адаптација веома популарне и такође бројним признањима овенчане компјутерске игре из 2013, која је пре три године добила и веома успешан наставак. То је само по себи хвале вредно достигнуће, пошто су успешне екранизације компјутерских игара још од њиховог настанка толико малобројне да су ниска очекивања постала малтене правило. Наравно, постоје бројни разлози због којег су многи филмови и серије настали по играма доживели неуспех, али код већине је главни узрок неуспеха недостатак жеље или труда да се креативна визија дела верно пренесе из једног медија у други. Најсвежији пример тога је Нетфликсов дуго очекивани и у почетку хваљени “Вештац”, чије су оцене публике опале за 67% између прве и треће сезоне управо због удаљавања од постојећег материјала из књига и компјутерских игара.
Аутори серије “Последњи од нас”, од којих је Нил Друкман такође и један од твораца игре, дају све од себе да најбоље елементе постојеће приче пренесе на мале екране, остављајући додатни простор развоју ликова и преко међа које су поставила ограничења дигиталног дела које јој је било узор. Такође иду и корак даље, одајући почаст глумачким талентима који су значајно допринели популарности игре. Ешли Џонсон, која у игри даје глас Ели, појављује се у једној од епизода у улози њене мајке, а Трој Бејкер који је заслужан за храпав, од живота уморан глас Џоела Милера појављује се у улози једног од канибала са којима се Ели и Џоел суочавају. Иако ова синергија глумаца који су радили на игри и на серији на први поглед делује као тривијалан преседан, то је заправо још један од примера посвећености изворном материјалу и искрене жеље да ова прича на прави начин нађе пут до наших екрана.
Наравно, успех ове серије је само један мали корак у премошћавању јаза између два веома различита медија, али рецепт је врло јасан. За тај мост је потребно поштовање идеја и тема постојећег дела и труда оних који су на њему радили, иначе ће се он срушити као и безброј пута до сада.
Немања Јованов
