NENAD ŠAPONJA, OSNIVAČ IZDAVAČKE KUĆE „AGORA” Kvalitet ispred kvantiteta

– Gligorije Vozarević je sredinom 19. veka objavio sabrana dela Dositeja Obradovića, i treba da nam je „svetlost lučuinoša”, odnosno dobro je kada nas danas, početkom 21. veka, obasjava ta tradicija. U tom smislu je ova nagrada i svojevrsna potvrda  izdavaču da je smisao njegovog posla i te kako prisutan – izjavio je za „Dnevnik” prvi čovek „Agore” Nenad Šaponja.

„Agora” je  prvu knjigu objavila 2002, a krajem prošle godine u knjižarama se pojavio 500. naslov iz njenog okrilja...

– Počeli smo sa tri knjige godišnje, a sada smo se ustalili na 35 naslova, što je za relativno malu izdavačku kuću - priličan broj.  Pogotovo kada uzmete u obzir o kojim je naslovima reč. Uostalom, za ove 22 godina rada,  dobili smo i stotine književnih nagrada, što domaćih što stranih, čime je i dodatno potvrđena naša orijentacija prema visokokvalitetnoj savremenoj prozi, ne samo u slučaju domaćih autora, nego i kada su u pitanju knjige koje prevodimo.

U „Agorinom” portfoliju čak je i više prevedenih knjiga od onih domaćih autora?

– I osnovao sam „Agoru” sa idejom da fokus bude na piscima iz drugih podneblja, sa drugih jezika, koji kod nas do tada nisu bili prevođeni ili se o njima malo znalo. Jer, po meni, jedna od funkcija izdavačke kuće i jeste da, naravno u skladu sa svojim mogućnostima, da ostvari vezu sa drugim kulturama i ponudi ono najvrednije šta tamo postoji.  Recimo, među tim prvim knjigama koju smo objavili, uz roman „Ispod kože” Mišela Fabera i „Bez ljubavi” Pavla Ugrinova, našlo se i „Peto dete” Doris Lesing. Ona i nije u to vreme bila previše čitana kod nas, ali sam jednostavno želeo da objavim taj njen roman, koji je po mnogo čemu važan.  I Doris Lesing će  nepunih pet godina kasnije dobiti Nobelovu nagradu za književnost, a „Agora” će objaviti ukupno deset njenih naslova.  Slično se ponovilo i sa Alis Manro - krenuli samo sa njenim „Bekstvom” i objavili još tri njena naslova mnogo pre no što će 2013. i ona dobiti Nobelovu nagradu, i do sada smo preveli još devet Alisinih knjiga. A tu su i autori koji godinama slove za potencijalne dobitnike najznačajnijeg priznanja u svetu književnosti, poput Džamejke Kinkejd, Džojs Kerol Outs, ili turskog autora Burhana Sonmeza, aktuelnog predsednika svetskog PEN-a; do sada smo objavili tri njegova naslova i pripremamo još dva.

Kako u tom svetskom književnom obilju „Agora” pronalazi imena poput Alis Manro, za koju je do prevoda „Bekstva” malo ko ovde i čuo?

– Moja ideja je od prvog dana bila da se usmerimo ka ono što je najbolje, bilo da se radi o Turskoj, Egiptu, Rusiji, Irskoj, Finskoj, Argentini, Australiji...  Jer, zašto bismo trošili resurse na prosečne, ili čak loše, stvari.  Knjigu uopšte nije lako izdati. Previše je tu ulaganja da bi rezultat smeo da bude prosečan. Istrajati posle na tom putu zapravo i nije tako teško: „samo” treba prepoznati šta valja, šta je bitno, ili znati koga da to pitate.  Urednik mora pre svega da zna šta hoće, a u slučaju „Agore” imam i tu mogućnost da pratim razne stvari, čitam kritičke tekstove i na drugim jezicima, a za sve ove godine upoznao sam u svetu veliki broj bitnih ljudi, literarnih agenata i urednika, od kojih slobodno mogu da zatražim i dobijem relevantnu preporuku. Ali, generalno govoreći,  prevodi sa stranih jezika bi ipak trebali da budu i pitanje državne strategije. Naravno, niko ne brani izdavačima da prevode i objavljuje i ono što će potencijalno biti komercijalno, nevezano od kvaliteta. Međutim, pametna država nema para za bacanje već mora da, od onoga što dolazi iz inostranstva, u sebe integriše - u nauci vrhunsko, najnovije znanje, a u umetnosti, pa tako i u književnosti, ono što je najvrednije.

Među prva tri „Agorina” naslova bilo je i „Bez ljubavi” Pvla Ugrinova, a upravo je objavljen prvi od tri dela njegovih dnevničkih zapisa?

 – Upravo na temeljima knjige „Pogled preko svega ”, gde se Ugrinov bavio svim svojim knjigama i njihovom recepcijom, pokrenuli smo ediciju „Pogled preko svega”, Nakon ove knjige, sledila je prevod slične studije  „Džejms Džojs od A do Ž”,  svojevrstan bedeker dela ovog velikog pisca, koja se bavila svim aspektima njegovog književnog rada, kako biografskim, tako i  relevantnim kritičkim zapisima, ali i promišljanjem Džojsovog mesta u kulturi, istoriji.. U međuvremenu su tu objavljene i antologije priča iz različitih kultura, od Slovačke i Argentine do Australije, kao i „Epistolarne srpske antologije“ Radovana Popovića, na koje sam posebno ponosan, da bi sada, kao 23. naslov u toj biblioteci, nakon poslednje knjige dnevnika Živojina Pavlovića,  dolašla „Nulta egzistencija”, kao prva od tri knjige u kojima Pavle Ugrinov iz svog ugla dokumentuje razvoj društva i umetnosti posleratnog doba, od njegovog dolaska u Beograd 1946, preko  izvođenja kultne predstave „Čekajući Godoa” i osnivanja Ateljea 212, sve do godina sloma i raspada bivše Jugoslavije.

A šta je kriterijum kada govorimo o domaćoj književnosti? Šta čeka nekog ovdašnjeg pisca, koji bi želeo da njegov, recimo, roman prvenac bude objavljen pod okriljem „Agore”? 

– I u ovom slučaju je kvalitet presudan. Ključ je, dakle, u tome da ne može svako da objavi u „Agori”. Ne može vam neko doći s ulice, predati rukopis, unutra „zaboraviti” 100 evra i tražiti da mu štampate knjigu. Objavi je sam!  Verovatno srećna okolnost je i ta što sam pisac, kao i što sam godinama pisao književnu kritiku, pa to izuzetno olakšava urednički posao, jer ipak jako dobro znam ko je ko i šta je šta, te nemam dilema oko vrednosti teksta ili autora. Ali „Agora” je od prvog dana na tržištu, a na njemu, ako ne umete da opstanete, džaba vam i najbolje ideje. Tu se izdavač onda suočava sa dilemom: imate kvaliteno knjigu kvalitetnog pisca, ali koji nema više od 300-400 čitalaca, što u  ekonomskom smislu ni izbliza nije dovoljno da izdavač može da opstane. I šta da radite? Ako verujete u tog pisca, objavljujete ga. Ne trebaju svi autori da budu ekonomski isplativi. Zato je važna uloga države preko institucija konkursa, gde se ipak otvara određeni mali prostor kroz koji onda možete da investirate u nešto u šta verujete.  Ali preduslov za to je jasna uređivačka koncepcija koja podrazumeva kvalitet.

M. Stajić