GLUMCI ČESTO UMISLE DA SU BOGOMDANI Zlatan Vidović o uspehu u 2023. godini

Osim po lepim ulogama, odlazeću godinu pamtiće, kako nam otkriva u intervjuu, po tome što je uspeo da radi na sebi mnogo više nego u prethodnim godinama.

– Čini mi se da sam i kao čovek i kao glumac dosta sazreo. Pamtiću je i po tome što sam shvatio da čovek uvek mora da bude ponizan i skroman da bi mogao da napreduje. To su neke stvari koje su mnogo uticale na mene i, naravno, tu je najveća i najznačanija stvar koja se desila u 2023. godine - energija koja se u meni probudila, ljubav i radost – priča u intervjuu za „Dnevnikov” TV magazin glumac Zlatan Vidović.

Mnoge vaše kolege prati usud da ih zbog uloge koja ih obeleži reditelji stavljaju u „kalupe”. Kako se borite protiv toga da svakom svojom ulogom ne upadnete u manir već da glumom iznova pronalazite nove karaktere?

– Jeste, teško je nama glumcima po tom pitanju i to se zna dešavati. Jako je teško iskobeljati se iz toga. Ljudi u ovom poslu idu linijom manjeg otpora i traže ono s čim će imati manje problema i vremena i trošiti manje novaca. Imao sma tu sreću da sam zaista radio sa različitim rediteljima, koji su u meni videli različite uloge - od heroja do negativaca, lirskih junaka, sporednih i komičnih uloga. Trudim se da svakom dam drugačiju boju, karakter, ritam, tempo, energiju. To je najvažnija stvar za mene kao glumca. Verujem u tu izgradnju likova, zato od svih produkcija i reditelja tražim mnogo vremena za pripremu uloga, to je jedini način da uradim tako da bar relativno budem zadovoljan (smeh). 

Šta najviše ispašta zbog vašeg prebukiranog poslovnog angažmana i šta vas vraća „sebi”?

– Najviše ispašta privatni život - porodica, prijatelji, ja na kraju krajeva (smeh), ali birao sam ovaj put i ne žalim nimalo zbog njega. Mislim da sam blagoslovljen što se bavim poslom koji volim i što mogu da ga radim tako da živim od njega, radim nešto što me čini srećnim, čitam vrhunsku dramsku literaturu, družim se sa sjajnim ljudima, intelektualcima, umetnicima i to me čini boljim čovekom. Naravno da zbog prebukiranog rasporeda pate ljudi koji te vole, a koji nisu iz mog posla. Sve se to da, ipak, iznivelisati i pronađem vreme za sve njih. Ne onoliko koliko bih želeo, a opet, da ne radim ovoliko ne bih bio srećan u nekom drugom segmentu. Uvek čovek ima onaj kamen u cipeli koji ga žulja, ali bitno je da smo zdravi i da ljudi oko mene imaju razumevanja za moj posao koji je zaista težak.

Na samom kraju 2023. godine na Superstar TV stigla je i vaša uloga u drugoj sezoni serije „Pevačica”. Kuda vas je Bojan, kojeg tumačite, ovoga puta odveo i kako vam se, kao gledaocu, ali i glumcu, dopada nastavak ove popularne priče?

– Ova sezona, čini mi se, je mnogo zanimljivija nego prva. Pratimo život glavnih likova još u prošlosti pa i danas. U stvari, njihovu karmičku krivicu koja ih je u prošlosti odredila za budućnost. I zbog nje plaćaju svoje grehove. Lik Bojana jedan je od najzanimljivijih koje sam ja imao priliku da tumačim na malim ekranima. Sjajno je napisan, zahvalno ga je, a u isto vreme i teško, igrati jer je reč o čoveku koji ima borbu sa svojim demonima, spas pronalazi u alkoholu, ali pokušava iz svega da se iščupa i otkrije ko je krivac za njegov sunovrat i sunovrat onih koje on voli. U ovoj sezoni je novitet to što je Igor Đorđević preuzeo rediteljsku palicu. On i ja smo imali najviše zajedničkih scena. Nas dvojica smo i privatno dobri i bilo je veliko zadovoljstvo raditi sa njim, ali i čitavom ekipom.

Nakon „Oluje” ponovo ćete se naći u liku sveštenika i to u nastavku „Crne svadbe”, ali ovoga puta, kako saznajemo, potpuno drugačijeg. Šta je bio najveći izazov u toj priči o borbi između dobra i zla, budući da je ona, možda i najviše od svih serija, privukla ogromnu pažnju javnosti prvom sezonom?

– Ta serija je zaista jedna od najuspešnijih u poslednjih nekoliko godina i kada sam dobio poziv od reditelja Nemanje Ćipranića da tumačim jednu od tih glavnih uloga bio sam veoma srećan i zadovoljan. Pročitao sam scenario i uvideo da je u pitanju jedno kompleksno štivo i sjajno napisana serija koja upravo govori o toj escenciji borbe dobra i zla, a koja kroz male sudbine oslikava globalnu opasnost da te sile zla preuzmu i da zavladaju. Sveštenik Jovan, kojeg tumačim, bori se ne samo sa tim silama zla. On se ponajviše bori sa samim sobom, verom u sebe. U svakoj epizodi vidimo slomove, padove, nesigurnosti tog lika. On je čovek vere, ali u nekom trenutku počinje da sumnja u nju i pokušava iz toga da izvuče najbolje, ide i bori se. Bez obzira na sve on pokušava i uporan je u tome. Jelena Đokić i ja smo bili partneri, sve vreme smo snimali zajedno. Zaista je to bilo jedno veliko putovanje, bilo je jako intenzivno, naporno, a opet, u neku ruku, bar za mene i katarzično. Mislim da smo napravili pošten posao i jedva čekam da se ta druga sezona pojavi pred publikom.

Film „Ovuda će proći put” pobrao je sjajne kritike i osvojio više od 15 festivalskih nagrada, ali po njegovom kratkom životu u bioskopima bar, čini se, nije uspeo da dobije i pažnju publike u salama. Mislite li da se, baš kao junaci tog filma, i publika plaši promena, odnosno, da teško daje šansu drugačijim filmovima, koji imaju vrednost i vrlo su životni, a nisu komercijalni?

– To je jedan iskorak za mlade reditelje, konkretno za Ninu Ognjanović. Taj film je najnagrađivaniji srpski film u 2023. godini, a sad, što se tiče bioskopskog života, on i nije pretendovao da bude bioskopski hit. To je festivalski film, a mislim da je svoju misiju i više nego ispunio. Ponekad filmovi koji su festivalski jaki ne korespondiraju baš najbolje sa širom publikom, ali to za mene ne predstavlja nikakav problem jer mislim da je tek veliki put pred Ninom Ognjanović i njenim rediteljskim rukopisom. 

Uspevate li da se, izlazeći iz jednog karaktera u drugi, izmestite izvan granice sopstvenog ega ne biste li uspeli da pronađete istinu, za kojom glumci, kako često ističu, tragaju kroz svoj posao i pokušavate li da je ublažite onda kada ona u „kopanju” po ličnosti zaboli?

– Teško bude ponekad kada glumac radi teške karaktere, kada želi da bude iskren prema sebi i uradi posao najbolje što može, a ja se uvek trudim da svoj posao radim beskompromisno. E, sad, nekad to daje bolje, nekad lošije rezultate. Naravno da je potrebno da se odmaknete od svega toga da vas to ne bi progutalo, ti mrakovi, kopanja po sebi, a opet, morate biti jako pažljivi upravo zbog toga što i sami kažete - da vas ego ne pojede. Glumci često imaju probleme sa egom, to je velika zamka, umislite da ste najbolji, da ste bogomdani, da je nemoguće bez vas. Mislim da smo svi mi jednaki i zamenljivi, na kraju krajeva i da treba da budemo svesni toga, da budemo skromni, zahvalni i obazrivi prema ljudima sa kojima radimo. Samo iz te obazrivosti i poštovanja dobijaćemo isto nazad. Zaista se trudim da se posle svake uloge iznivelišem, da se vratim u neke normalne tokove - kafa ujutru, doručak, odlazak na pijacu, priča sa ljudima koji nisu iz mog posla. To me uvek vraća u neki normalan tok misli. Baš taj provedeni period sa ljudima koji nisu iz mog posla, da se što više od njega distanciram i da vidim da nije gluma sve na svetu.

Za 16. januar najavljena je premijera filma „Nedelja” u kojem tumačite lik njegovog kompozitora Aleksandra Radulovića Fute. Kako ste vi lično doživeli ovu priču inspirisanu Džejovim životom i šta za vas ovaj folk pevač simbolizuje?

– Džej simbolizuje taj neki boemski život, kafanu, borbu da se iz ničega napravi nešto. Bio je simbol za veselje, a opet, njegove balade su neke od najlepših koje smo imali iz tog miljea muzike. Za mene je bila velika čast da igram Futu i mislim da će taj film poveliku pažnju izazvati kod publike, a Džej to zaista i zaslužuje. Nema čoveka koji se bar jednom nije proveselio ili zaplakao uz njegovu pesmu. Mislim da film očekuje bogat bioskopski život. 

Vladimir Bijelić