Zlatan Vidović: Treba da govorimo o svemu što nas boli

U prvoj filmskoj sagi o stvaranju Novog Sada, Zlatan Vidović tumači lik Maksima Taborovića, a u intervjuu za Dnevnikov TV magazin otkrio je da mu je ovo prvi put da radi epohu u jednom takvom kontekstu, pa je učešće u ovom projektu za njega dobilo potpuno drugu dimenziju.

– Kao glumac do sada nisam imao ovo iskustvo i jako mi je drago što su me reditelji i producenti zvali za tu ulogu i bio sam počastvovan što glumim u žanru i epohi koja se retko kada prikazuje na našem filmu. Velika je hrabrost upustiti se uopšte u jedan takav projekat, jer iziskuje mnogo veće napore, nego neki drugi, koji se dešava u današnje vreme, iz mnogih razloga, a najčešće produkcionih. Mislim da smo ovim filmom probili tu barijeru i nadam se da će se ubuduće više posvetiti vremena i truda baš tim epohama – istakao je na početku razgovora za naš list glumac Zlatan Vidović.

Da li posle rada na filmu drugačije sagledavate Novi Sad?

– Naravno, zaista sam upoznao mnogo trivija i zanimljivosti koje do sada nisam znao niti mogao da steknem kroz svoje opšte obrazovanje o Novom Sadu. Iz tog ugla bilo je zanimljivo raditi na ovom projektu jer saznajete mnogo o istoriji naroda sa ovih podneblja i o tome kako su se nekada ljudi morali žestoko i domišljato boriti za svoju slobodu i  autonomiju. Mislim da se, što se toga tiče, stvari nekako ciklično dešavaju i da smo uvek pritisnuti nekom velikom čizmom i uvek pokušavamo iz te čizme da iskliznemo u neku slobodu tako da mislim da je film sveprisutan.

A jeste li vi znali pre ovog projekta o Novom Sadu i uopšte o narodima koji žive ovde i danas?

– Poznavao sam dosta dobro neke opšte stvari poput informacije da je ovde bio jak multikulturalan uticaj naroda sa raznih strana - Mađara, Srba, Cincara itd. I mislim da je baš zbog toga Novi Sad veoma bogat i koloritan grad i nije bez razloga proglašen Evrospkom prestonicom kulture. Mislim da nudi mnogo toga - od kulture, umetnosti i  zabave preko sporta do sadržaja za porodicu i omladinu. Ja sam Novi Sad upoznao kroz Egzit i Sterijino pozorje i ovo je prvi put da upoznajem grad kroz njegovo istorijsko nasleđe i jako sam počastvovan zbog toga.

Reditelj je rekao da sve što vidimo u kadru je trebalo kreirati. Koliko je bilo izazovno dočarati tu atmosferu jednog za nas nepoznatog perioda istorije?

– To je, u jednu ruku, jako nezahvalno zbog stvari koje moramo nekako da iskopamo iz produkcijskih razloga, a opet jako je zahvalno baš zbog toga što mi možemo da namaštamo kako se ti likovi, koji su napisani na papiru, reagovali baš u to vreme, tada, u takvim okolnostima. Meni kao glumcu to je davalo mnogo slobode da u dogovoru sa rediteljem kreiram svoj lik što plastičnije, jer uvek postoji ta zamka da ljude koji su obitavali u dalekoj prošlosti tumačimo na nekakav formalan način a ja mislim da su to suštinski ljudi od krvi i mesa kao što smo to mi danas sa svim svojim problemima, nevoljama, nedaćama, karakternim osobinama…

Završeno je snimanje serije i filma „Oluja” u kojem tumačite jedan od glavnih likova. Kakvi su vaši utisci nakon snimanja?

– Mislim da je to jedan od najvećih projekata koji je kod nas rađen u poslednjih desetak godina. Mi smo snimali više od godinu dana, što je za naše prostore jako mnogo. Dugo smo snimali što zbog nekih nepredviđenih okolnosti, kao što je korona, što zbog toga što smo hteli da od jednog filma napravimo nešto dostojno žrtava tih ljudi koji su podneli u tim nesrećnim devedesetim godinama, u tim nesrećnim okolnostima. I jako mi je drago što sam imao učešće u filmu koji će, po mom mišljenju, biti jako značajan za sve narode na ovim prostorima.

Može li se napraviti dovoljna vremenska distanca u tom smislu da film, zbog teme o kojoj govori, jedni i pre samog emitovanja ne dočekaju na nož, a drugi se njime i pre gledanja oduševljavaju?

– Kod nas nikada neće postojati dovoljno velika vremenska distanca da govorimo o tim stvarima, ali isto tako mislim da što duže i dalje sakrivamo te teme one će nas sve više boleti i tištiti. Stoga mislim da i treba da progovorimo o svemu što nas boli, sa bilo koje strane. Ja ne razdvajam ljude po nacionalnosti već po karakternim osobinama. Ako progovorimo ne o političkim i ideološkim već o problemima ljudi koji su se našli u tim nesrećnim vremenima jedino tako možemo da izlečimo rane. A ako se budemo bavili ideološkim i dnevno političkim stvarima mislim da se onda vrtimo samo u krug.

Koliko sam upućen, taj film se upravo i bavi tom temom kroz priču o malom čoveku. Da li će to biti ključ njegovog uspeha?

– Jeste, zato sam i prihvatio, između ostalog, ulogu, jer je scenario jako dobro napisan. Ne postoji ništa pamfletski u njemu, ništa politično u njemu, ništa nacionalnističko, već borba običnog čoveka koji je bačen u vrtlog nekih okolnosti koje on nije kreirao i samim tim se ne snalazi u njima. Bori se kao što se bore žohari i muve da isplivaju iz vode. Mislim da je to film borbe, stradanja, oprosta, na kraju krajeva, da sagledamo patnju tih ljudi koji su je doživeli da je mi ne bismo doživeli i da ne bismo nekom drugom priuštili istu tu patnju.

A da li je to priča koja može da zaleči neke rane?

– Mislim da može. Film do sada, kao i svaka umetnost, nikada nije podsticao na mržnju, tako da ni ovaj film to sigurno neće raditi. Ovaj film će pozivati na pomirenje. Mislim da mi treba da se bavimo životom na ovim prostorima, a ne kao što političari često vole reći suživotom. Jer suživot nije život, već moranje, a ja mislim da mi treba da želimo da živimo jedni sa drugima jer realno to i možemo. Pričamo isti jezik, imamo iste navike, maltene se isto zovemo i prezivamo, tako da mislim da nema potrebe ni razloga da mi ne bismo bili ljudi koji će ocenjivati samo rad i ljudske kvalitete drugih, a ne političko i ideološko opredeljenje.

Najavljivali ste i drugu sezonu serije „Pevačica“, kada ono počinje i šta će nas to čekati u nastavku serije?

–  Trebalo bi da krenemo sa snimanjem krajem avgusta, početkom septembra i tome se jako radujem i mislim da će publika doživeti mnogo neočekivanih situacija u drugoj sezoni, jer je tema kojom se bavi ta serija a to su ezoterija, mistika, crna magija, jako zanimljiva i neiscrpan je izvor zapleta i dobrih odnosa i dobro napisanih likova.

Smemo li da otkrijemo u kom pravcu će ići vaš lik?

–  Još uvek ne, to ćemo kasnije otkrivati (smeh).

Taj lik je prilično mračan i tajnovit. Kako se gradi jedan takav lik i da li je potrebna neka emotivna izolacija?

– Potrebna je i emotivna i fizička izolacija i distanca. Ja sam baš za pripreme te uloge tražio od produkcije da i pre početka snimanja dođem u Beograd da se osamim u nekom apartmanu i da tu budem nekih 20-30 dana pre snimanja. Tako sam i radio jer sam čitao scenario, pokušavao da stvorim neki mikrosvet tog lika. Jedino tako ja i mogu da uđem u kožu svih tih likova. Tako isto sam i za lik u filmu „Liberta“ morao da imam posebne pripreme, to i inače zahtevam pre nego što prihvatim ulogu. Za sve je potrebno vreme, pa tako i za dobru ulogu.

Vladimir Bijelić

Foto: Maja Medić i Promo Oluje