KAD DOĐEŠ IZ PROVINCIJE „GLADNIJI SI” Glumica Jelena Mur otkriva sve o nastavku serija „Pevačica” i „Azbuka našeg života”

U drugoj sezoni ove priče, otkrićemo nove i stare grehove junaka koji će ih pratiti kroz večnost, a u razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin Jelena Mur otkriva hoće li i njenu Emiliju, nakon misterioznog završetka prvog dela, početi da sapliće karma.

– U prethodnoj sezoni ostavili smo publiku bez objašnjenja, čak nismo dali ni naznaku šta je čeka u novoj, osim toga da Emilija kreće da se bavi magijskim stvarima. U drugoj sezoni serije svakoga stiže svoja karma. Svakoga, ko se lati bilo kakvog magijskog posla nešto čeka. U nastavku serije bavimo se prošlim životima naših likova. Zatekli smo likove u 1878. godini u Negotinu, gde ja igram prošli Emilijin život, tako da je sadašnji zapravo njena karma. Malo ćemo opravdati Emiliju publici jer ona, zapravo, u ovom životu otplaćuje svoj karmički dug. Neko joj je naneo ozbiljnu štetu i greh – otkriva nam glumica Jelena Mur na početku razgovora.

Kroz celu prvu sezonu ona se menjala i prelazila iz dobrog u loše. Na samom kraju videli smo da ona doživljava novu vrstu transformacije, njene oči su promenile boju. Šta to ona zapravo postaje?

– Primetili smo da su svi likovi koji su usko povezani sa crnom magijom imali svetle oči. To je bila neka vrsta simbolizma. Nove Emilijine plave oči su oči njenog novog života. Kada ima svoju boju očiju tada je ona u konekciji sa svojom prošlošću - još uvek nije počinila greh. Te plave oči su svojevrsni nagoveštaj da je Emilija na misiji, odnosno da je ona ta koja naplaćuje dugove. U novoj sezoni će plave oči biti motiv sadašnjosti, a u prošlom životu, ona je u konekciji sama sa sobom. To je naznaka onog nečeg onostranog. Biće mnogo uzbudljivo mislim da je druga sezona mnogo dramatičnija. Imali smo vremena za pripremu, što je bilo fantastično, a imali smo i probe, što se vrlo retko dešava na filmskim i televizijskim projektima. Pored tih glumačkih proba ja sam imala i koreografske sa Natašom Gvozdenović, jer u ovoj sezoni imam nekoliko plesnih momenata u seriji.

Koliko je, uopšte, bilo teško poverovati u to što Emilija veruje - načine kojima se dolazi do uspeha i to prepuštanje sopstvene sudbine nekom drugom u trenucima kada se čini da se hvata za slamku?

– Moja moralna načela se ne poklapaju sa Emilijinim, ali glumački mi je bilo jako lako da poverujem jer svi se ponekad nađemo u situaciji da se hvatamo za slamku. Ipak, mislim da je Emilijin ceo život i put plivanje u dubokoj vodi i pokušaj hvatanja za slamku. Nije mi bilo teško da razumem njenu psihologiju i razloge, a opet, s druge strane sve je stilski u ovoj sezoni napisano. To mi je dalo mnogo više prostora za igru da neke stvari mogu da izmestim iz realnosti pošto žanr više nije zahtevao da igramo realizam. To mi je bilo i najuzbudljivije ove sezone što sam žanrovski mogla da se poigravam sa svojim glumačkim stilom i tražim neka nova sredstva.

U jednom ste, ipak, slični Emiliji - ona je, kao i vi, došla iz provincije u Beograd. Kako je vas dočekao taj veliki grad, a sa druge strane i svet estrade koju ste spoznali putem medija?

– Definitivno su to dve krajnosti - provincija i metropola. Ja bih rekla da je tačka Emilijinog i mog susreta upravo to što smo obe iz provincije. Mislim da taj način na koji te provincija skroji niko ili ništa drugo ne može i da, kad živiš neko vreme u provinciji, tek onda možeš da ideš u svet. „Gladniji si”, nikad ti nije dosta. Samim tim, tvoja ambicija ne može da se poredi sa ambicijom nekoga kome je sve to bilo pred očima. Tako i ja - sa 17 godina sam otišla iz Ivanjice, krenula da živim sama u Beogradu da studiram, a već sa 23 otišla u Ameriku. Meni je i Beograd posle izvesnog vremena postao mali i tesan, nije me dovoljno izazivao na to da budem bolja, da više radim. Mislim da je najopasnije kad ti se snovi učaure i kad više i ne mariš za njih i ostaneš u jednoj tački.

Prošlu sezonu snimali ste sa Milicom Pavlović koja je imala veću ulogu, a ovoga puta sa Milicom Todorović. Kako vam se dopada to medijsko ukrštanje u glumačkim projektima, kojih je ranije bilo mnogo više, ako se setimo jugoslovenskih filmova, to nije bilo ništa čudno, a danas se predstavlja kao svojevrsna ekskluziva?

– Jeste, malo je čak postalo i tabu, ako se slažete, kao da to nije etički korektno (smeh), stičem takav utisak zbog gomile naslova u medijima. Obožavam ta ukrštanja, ne zato što će neki pevač instant da postane glumac preko noći zbog tog jednog projekta, mada može i to da se desi, ali to nije želja. Ideja je da se ukrste dve različite vode, dva izvora publike. Mislim da je lukrativno u produkcijskom smislu i da to čini projekat komercijalnim. Postaje dostupan i prijemčiviji masi. Meni je stvarno bilo super da radim i sa Milicom Pavlović i sa Milicom Todorović. Volim da vidim kad neko ko se ne bavi glumom primarno dođe na set. Imaju neku vrstu lakoće koju mi glumci nemamo i onda je super biti okružen takvom energijom. Milica Todorović ima veoma dobar smisao za humor i mislim da je to na pravi način upotrebljeno i u ovoj sezoni i mislim da će imati obožavaoce u ovoj sezoni.

Za 4. januar zakazana je premijera serije „Azbuka našeg života” u kojoj tumačite Sonju, koja je predstavnik, kako ste rekli, novog Beograda. Kakva je ona zapravo i šta će to uneti u ovu priču?

– Sonja treba da predstavlja neki sloj koji je skriven, koji nije Beograd kakav zna većina. To je Beograd koji pati, koji je jako mračan, možda čak i andergraund. Samim tim, ona dolazi kao kontrateza narativu na koji smo navikli u prvoj sezoni, odnosno toj modernoj bajci. Forma mog lika nije toliko uglađena kao kod ostatka likova, problem se vidi i spolja. Sonja je neko ko ima društveno-angažovanu poruku, dolazi kao mali biser celoj priči. Smem da kažem toliko da je ona neko ko nema svoje roditelje. Ona je iz nižeg društvenog sloja, živi sa svojim bratom i sestrom. Na najplemenitiji način pokušava da svoju porodicu dovede kući zato što nakon smrti njenih roditelja nije uspela da dobije starateljstvo nad mlađim bratom i to je cela njena misija ove sezone.

Vladimir Bijelić

Uvek sam spremna da krenem od nule

Zbog porodice i posla ste prethodnih godina na dva kontinenta, doduše u poslednje vreme više u Los Anđelesu. Koliko je teško graditi život ispočetka u inostranstvu, dok karijera počinje da cveta u Srbiji?

– Moja ideja je bila da budem hrabra i da ostavim svoju karijeru u Srbiji i da idem dalje, ali nikad nisam uspela da je ostavim jer se ona sama od sebe razvijala. Možda deluje da non-stop snimam, jer svi projekti izađu u istom trenutku, ali moj život nije uopšte brz i ne idem sa seta sa set. Doduše, ova godina jeste bila takva. Snimala sam cele godine, nisam imala slobodan mesec, ali to su retke stvari. Uvek sam bila spremna da krenem od nule, ali nikad nisam morala to da radim jer su se kockice sklapale i ja dugujem svojoj ludosti što sam imala hrabrosti da to uradim (smeh). Ne bih se uplašila da se moja karijera zaustavi na neko vreme jer znam šta je viši cilj i za šta se borim. Nama Istočnoevropljanima je malo teže u Holivudu, ali mislim da nikad nije bio bolji trenutak za nas,  pogotovo ako uzmemo činjenicu da su uvek muške uloge za ljude sa ovih prostora bile prisutnije ovde u Holivudu nego što su bile za žene. Vreme je da se to preokrene, osećam i mirišem tu promenu, potovo sad sa glumačkim štrajkom koji je na izdahu. Ova godina je ovde što se tiče snimanja bila jako spora, ali ja sam se bavila produkcijskim poslovima. Moj suprug Stiven i ja imamo produkcijsku kuću „Full Flower Productions” i radimo trenutno na dva projekta koja su u razvoju, a koja bi trebalo da snimamo naredne i 2025. godine malo u Srbiji, malo u Americi.