КАД ДОЂЕШ ИЗ ПРОВИНЦИЈЕ „ГЛАДНИЈИ СИ” Глумица Јелена Мур открива све о наставку серија „Певачица” и „Азбука нашег живота”

У другој сезони ове приче, открићемо нове и старе грехове јунака који ће их пратити кроз вечност, а у разговору за „Дневников” ТВ магазин Јелена Мур открива хоће ли и њену Емилију, након мистериозног завршетка првог дела, почети да саплиће карма.

– У prеthodnoj сезони оставили смо публику без објашњења, чак нисмо дали ни назнаку шта је чека у новој, осим тога да Емилија креће да се бави магијским стварима. У другој сезони серије свакога стиже своја карма. Свакога, ко се лати било каквог магијског посла нешто чека. У наставку серије бавимо се прошлим животима наших ликова. Затекли смо ликове у 1878. години у Неготину, где ја играм прошли Емилијин живот, тако да је садашњи заправо њена карма. Мало ћемо оправдати Емилију публици јер она, заправо, у овом животу отплаћује свој кармички дуг. Неко јој је нанео озбиљну штету и грех – открива нам глумица Јелена Мур на почетку разговора.

Кроз целу прву сезону она се мењала и прелазила из доброг у лоше. На самом крају видели смо да она доживљава нову врсту трансформације, њене очи су промениле боју. Шта то она заправо постаје?

– Приметили смо да су сви ликови који су уско повезани са црном магијом имали светле очи. То је била нека врста симболизма. Нове Емилијине плаве очи су очи њеног новог живота. Када има своју боју очију тада је она у конекцији са својом прошлошћу - још увек није починила грех. Те плаве очи су својеврсни наговештај да је Емилија на мисији, односно да је она та која наплаћује дугове. У новој сезони ће плаве очи бити мотив садашњости, а у прошлом животу, она је у конекцији сама са собом. То је назнака оног нечег оностраног. Биће много узбудљиво мислим да је друга сезона много драматичнија. Имали смо времена за припрему, што је било фантастично, а имали смо и пробе, што се врло ретко дешава на филмским и телевизијским пројектима. Поред тих глумачких проба ја сам имала и кореографске са Наташом Гвозденовић, јер у овој сезони имам неколико плесних момената у серији.

Колико је, уопште, било тешко поверовати у то што Емилија верује - начине којима се долази до успеха и то препуштање сопствене судбине неком другом у тренуцима када се чини да се хвата за сламку?

– Моја морална начела се не поклапају са Емилијиним, али глумачки ми је било јако лако да поверујем јер сви се понекад нађемо у ситуацији да се хватамо за сламку. Ипак, мислим да је Емилијин цео живот и пут пливање у дубокој води и покушај хватања за сламку. Није ми било тешко да разумем њену психологију и разлоге, а опет, с друге стране све је стилски у овој сезони написано. То ми је дало много више простора за игру да неке ствари могу да изместим из реалности пошто жанр више није захтевао да играмо реализам. То ми је било и најузбудљивије ове сезоне што сам жанровски могла да се поигравам са својим глумачким стилом и тражим нека нова средства.

У једном сте, ипак, слични Емилији - она је, као и ви, дошла из провинције у Београд. Како је вас дочекао тај велики град, а са друге стране и свет естраде коју сте спознали путем медија?

– Дефинитивно су то две крајности - провинција и метропола. Ја бих рекла да је тачка Емилијиног и мог сусрета управо то што смо обе из провинције. Мислим да тај начин на који те провинција скроји нико или ништа друго не може и да, кад живиш неко време у провинцији, тек онда можеш да идеш у свет. „Гладнији си”, никад ти није доста. Самим тим, твоја амбиција не може да се пореди са амбицијом некога коме је све то било пред очима. Тако и ја - са 17 година сам отишла из Ивањице, кренула да живим сама у Београду да студирам, а већ са 23 отишла у Америку. Мени је и Београд после извесног времена постао мали и тесан, није ме довољно изазивао на то да будем боља, да више радим. Мислим да је најопасније кад ти се снови учауре и кад више и не мариш за њих и останеш у једној тачки.

Прошлу сезону снимали сте са Милицом Павловић која је имала већу улогу, а овога пута са Милицом Тодоровић. Како вам се допада то медијско укрштање у глумачким пројектима, којих је раније било много више, ако се сетимо југословенских филмова, то није било ништа чудно, а данас се представља као својеврсна ексклузива?

– Јесте, мало је чак постало и табу, ако се слажете, као да то није етички коректно (смех), стичем такав утисак због гомиле наслова у медијима. Обожавам та укрштања, не зато што ће неки певач инстант да постане глумац преко ноћи због тог једног пројекта, мада може и то да се деси, али то није жеља. Идеја је да се укрсте две различите воде, два извора публике. Мислим да је лукративно у продукцијском смислу и да то чини пројекат комерцијалним. Постаје доступан и пријемчивији маси. Мени је стварно било супер да радим и са Милицом Павловић и са Милицом Тодоровић. Волим да видим кад неко ко се не бави глумом примарно дође на сет. Имају неку врсту лакоће коју ми глумци немамо и онда је супер бити окружен таквом енергијом. Милица Тодоровић има веома добар смисао за хумор и мислим да је то на прави начин употребљено и у овој сезони и мислим да ће имати обожаваоце у овој сезони.

За 4. јануар заказана је премијера серије „Азбука нашег живота” у којој тумачите Соњу, која је представник, како сте рекли, новог Београда. Каква је она заправо и шта ће то унети у ову причу?

– Соња треба да представља неки слој који је скривен, који није Београд какав зна већина. То је Београд који пати, који је јако мрачан, можда чак и андерграунд. Самим тим, она долази као контратеза наративу на који смо навикли у првој сезони, односно тој модерној бајци. Форма мог лика није толико углађена као код остатка ликова, проблем се види и споља. Соња је неко ко има друштвено-ангажовану поруку, долази као мали бисер целој причи. Смем да кажем толико да је она неко ко нема своје родитеље. Она је из нижег друштвеног слоја, живи са својим братом и сестром. На најплеменитији начин покушава да своју породицу доведе кући зато што након смрти њених родитеља није успела да добије старатељство над млађим братом и то је цела њена мисија ове сезоне.

Владимир Бијелић

Увек сам спремна да кренем од нуле

Због породице и посла сте prеthodnih година на два континента, додуше у последње време више у Лос Анђелесу. Колико је тешко градити живот испочетка у иностранству, док каријера почиње да цвета у Србији?

– Моја идеја је била да будем храбра и да оставим своју каријеру у Србији и да идем даље, али никад нисам успела да је оставим јер се она сама од себе развијала. Можда делује да нон-стоп снимам, јер сви пројекти изађу у истом тренутку, али мој живот није уопште брз и не идем са сета са сет. Додуше, ова година јесте била таква. Снимала сам целе године, нисам имала слободан месец, али то су ретке ствари. Увек сам била спремна да кренем од нуле, али никад нисам морала то да радим јер су се коцкице склапале и ја дугујем својој лудости што сам имала храбрости да то урадим (смех). Не бих се уплашила да се моја каријера заустави на неко време јер знам шта је виши циљ и за шта се борим. Нама Источноевропљанима је мало теже у Холивуду, али мислим да никад није био бољи тренутак за нас,  поготово ако узмемо чињеницу да су увек мушке улоге за људе са ових простора биле присутније овде у Холивуду него што су биле за жене. Време је да се то преокрене, осећам и миришем ту промену, потово сад са глумачким штрајком који је на издаху. Ова година је овде што се тиче снимања била јако спора, али ја сам се бавила продукцијским пословима. Мој супруг Стивен и ја имамо продукцијску кућу „Full Flower Продуцтионс” и радимо тренутно на два пројекта која су у развоју, а која би требало да снимамо наредне и 2025. године мало у Србији, мало у Америци.