UMETNOST SCENSKE IGRE U PRVOM PLANU FESTIVALA „DEZIRE” Ikonografija glume

Ne jednu, nego nekoliko takvih priča o glumcima ispričali su nam upravo glumci poslednjih dana Festivala savremenog pozorišta „Dezire“ u Subotici. Mirjana Karanović je u rediteljskoj viziji Harisa Pašovića bila Marlen Ditrih, glumica sa američke strane Atlantskog okeana voljena do neba, a sa strane Antante, u svojoj rodnoj Nemačkoj, osporavana do smrti. Razlog je bar ljudima iz 20. veka dobro poznat. Njena „izdaja“ oličena najviše kroz zabavljanje američkih vojnika tokom Drugog svetskog rata. 

Tačke optužnice, kako je to nazvao reditelj Haris Pašović u Narodnom pozorištu Sarajevo (predstava se zove „Marlen Ditrih: pet tačaka optužnice“) su još i to da je varala muža, spavala sa brojnim muškarcima, nije bila majka, a nije se ni pokajala. Možda bi javnost bila zadovoljna da je Marlen Ditrih ispila kukutu (otrov kojim se usmrtio Sokrat, tako što nije pristajao na krivicu nametnutu optužbama polisa), ali ona je živela mirna, srećna i zadovoljna do kraja svog dugog života. Tako je bar predstavljeno.

Dalo bi se štošta polemisati sa akterima predstave iz Sarajeva. Pa i o tome što je sasvim izvesno - da je predstava polarišuća i veoma učinkovita kada je u pitanju pogled na konstituisanje svog zla javnog mnenja, kao i na njegov kontrapunkt, glumicu koja deluje kao da joj nebo nije ravno. Taj efekat je pojačan zaista maestralnom izvedbom Mirjane Karanović, koja kao superiorna Marlen Ditrih nijednom suvišnom gestom ili povišenim tonom, više od sat i po nije pokazala da naseda na ostrašćene prozivke iz naroda. Jer, kako drugačije shvatiti to „suđenje“, osim kao legitimno sredstvo umetnika da iskaže svoj stav, čak i kad je on u velikoj meri jednostran (sećam se suđenja Vojislavu Koštunici u predstavi „Zoran Đinđić“ Olivera Frljića sa, doduše, mnogo značajnijim političkim implikacijama i obrnutim ulogama tužilaštvo - odbrana). 

Mirjana Karanović je savršen i logičan izbor za ulogu nemačke glumice koja je ostvarila uspešnu karijeru u zlatno, danas davno prohujalo vreme Holivuda. Ono što je ostalo isto, zbog čega je i ovaj potez moćan i aktuelan, jeste ta osuda, ta neka vrsta javnog linča koja s vremena na vreme pogađa i samu Mirjanu Karanović, zbog čega je njena uloga bila još teža. Verovatno i slađa. Čak i mnogo slađa od uloge u predstavi „M. I. R. A.“ Andraša Urbana (BITEF teatar), jer je metafora Marlen Ditrih u Narodnom pozorištu Sarajevo na neki način eksplicitnija i ubojitija od dokumentarnosti u BITEF teatru. 

U predstavi o još jednoj ikoni glume, koja se baš tako i naziva tokom izvedbe – Sonji Savić – predstavi Andraša Urbana u koprodukciji Gradskog pozorišta Čačak i BITEF teatra, predstavljena je više ikona andergraund kulture, jednog pokreta 20. veka. Glumci Borjanka Ljumović, Ivana Terzić, Julija Petković, Nikola Voštinić, Bratislav Janković, sjajno su to izveli. Ikonu kulture čiju je generaciju obeležio vrhunac i pad Jugoslavije, a tako i čitavog sistema vrednosti koji je počivao na idealima 1968. 

Predstava snažnog ritma i muzičke intonacije (jedna od glumica gotovo sve vreme svira bubnjeve i tako daje ritam vihoru replika) u sav glas odgovara na pitanje iz naslova – „Ko igra Sonju Savić“. Čuje se tu rediteljska poetika Andraša Urbana, čuje se dramaturški rad Vedrane Božinović, čuje se kompozitorka Irena Popović, čuje se bes, čuje se krik, čuje se protest, urlik… Samo, od te silne buke kojom je i Novi talas želeo da izbaci iz sebe sve ono što ga je mučilo, nisam čuo unutrašnji glas Sonje Savić. Glas tuge. Glas ljubavi.

 I. Burić