JOZEF KLAĆIK, SLIKAR I GRAFIČAR Slikarstvo uma i akcije

– Stvaralaštvo koje izlažem u galeriji TERRA treba sagledati  kao deo  opusa PROSTORA X. Taj zamišljeni prostor istražujem poslednjih dvadeset  godina u nekoliko pravaca, tražeći sopstveni pomak i u likovnom stvaralaštvu. Odabrao sam ciklus radova koji imaju nadovezanost kao jedno od mogućih rešenja. Posmatrač može zapaziti bliskost i različitost u mnogim pristupima ka konačnom rešenju. Radovi sugerišu mogući prostor, kroz površinu,  boju, reljefnost, senku i svetlost. Na prvi pogled možemo zaključiti da se radi i o radovima koji odudaraju od klasičnog poimanja slike, jer je spojen segment na drugi način klasične tehnike, boja, površina, reljef i senka. Kao tumač svega ovog, slike izlaze iz svog prostora u drugi prostor dajući novu mogućnost tumačenja. Tu dobijamo nadovezanost sliku na sliku što stvara  novu celinu kao rešenje te zagonetne slagalice – navodi Klaćik 

 Gde nalazite inspiracije za svoja dela?

– Inspiraciju nalazim u okruženju u svakodnevici. Ponekad je to tok Dunava, mostovi, staze, senke grada, svetlost, zvuk i tišina oko sebe. Neretko i haos u samom radnom prostoru koji daje dinamiku, nelogičnost, nepredvidljivost, mogućnost novog traženja u zaboravljenom i izgubljenom. Sve se ovo pruža ka novom i novom  traženju konačnog rešenja za  sliku.  Oblik, zvuk i tišina pomažu da se radovi približe ka konačnom rešenju do izlaska u javnost.

– Svoje stvaralaštvo uvek pokušavam da definišem u dužem periodu u zabeleškama kroz crtež, maketu, ili u nekoj drugoj varijanti a na kraji uobličim u konačno rešenje. Svaki moj rad ima dva perioda nastanka. Kod onog prvog sve definišem izuzev veličine konačnog rada. U drugom periodu, dakle, definišem konačnu veličinu rada.  Ovde treba uzimati i okolnosti u kojima uporedo radim na nekolicini projekata različitog tipa, a to su nezavisne celine, tako da odrednice vremena nastanka mogu biti i one prve i one krajnje.

 

 Kako ocenjujete današnju likovnu scenu u Srbiji,  koje su po vama naše najveće nade?

– Odgovor po meni treba tražiti u nama samima i onima koji kreriraju likovnu scenu. Nisu to samo umetnici, ma koliko bili genijalni. U vrtlogu površnosti u XXI veku umetnost gubi na značenju ma koliko mi bili ubeđeni da nije tako. Pre godinu-dve sjajne izložbe su privukle veliku pažnju domaće javnosti, jedna je izložba svetski poznate Marine  Abramović u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu a druga Mire Brtke u Muzeju grada Beograda. Ona prva je uz veliku podršku marketinga i pozamašnog budžeta kao i celog stručnog tima  muzeja, uspela da privuče veliki broj posetilaca. Druga izložba je, samo zahvaljujući entuzijazmu i  sposobnosti članova Fondacije Mira Brtka uz beznačajni budžet, ostvarila vrlo visoku posećenost i te godine je bila proglašena najboljom izložbom u zemlji.  Ne mogu se oteti utisku da su obe ove izložbe bile dobro pripremljene i prezentovane publici, pri čemu nam je prva filozofski sugerisala tanku graničnu nit između svetla i tame, a druga je čistu svetlost pretočila u likovnu umetnost.

 Gde je srpska likovna umetnost u odnosu na evropske i svetske tokove?

– Kao pedagog koji je učestvovao skoro dvadeset godina u radu sa studentima na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, mogu slobodno reći da  malo koja zemlja ima toliki broj talentovanih mladih ljudi. Trebalo bi, na neki način, da se svi zajedno više posvetimo budućim mladim umetnicima. Pre svega  mislim i  na nove kritičare koji bi pratili njihov rad, galerije, državne  institucije, kustose koji bi se više angažovali u prezentovanju njihovog dela i izvan granica Srbije a manje prezentovanjem stranih umetnika kod nas, na šta se često stavlja preterani akcenat. Ne retko se ono što je vredno i izuzetno nalazi upravo pored nas, samo je potrebno znanje i volja da se to i prepozna.

– Gajim nadu da će naš umetnički podmladak iz sfere likovnih disciplina biti bolje zastupljen i izvan naših granica, a i bolje tretiran kod nas samih. Jedino tako će mlada generacija moći da iznedri  svoja razmi- šljanja, svoje nove ideje  i sveobuhvatni pogled na društvene procese i zbivanja.

Početak ovog veka ima drugačiji hod, u njemu su bezbrojne nepoznanice  kako za stvaraoce tako i za likovnu scenu. I moguća rešenja su brojna, ali se meni čini da su najbolja pronašle Mađarska i Austrija, odnosno Pešta i Beč. Oni su na vreme shvatili da dobrom analizom, promatranjem i efikasnim vođenjem samo treba polako da prevedu svoju likovnu scenu u ove nove tokove. Iza svega stoje institucije sa dobrim kadrom i dobrom državnom potporom, itekako svesne činjenice da pojedinačna istupanja umetnika nisu adekvatna u prezentaciji ako iza njih ne stoje ustanove. To bi značilo da, u krajnjem bilansu, pojedinac ne može da bude adekvatno predstavljen bez da ga „iznesu” kritičari, institucije, država... Ako se ne bude tako postupalo, ostaćemo zarobljeni u prošlom veku. 

Miroslav Benka