ЈОЗЕФ КЛАЋИК, СЛИКАР И ГРАФИЧАР Сликарство ума и акције

– Стваралаштво које излажем у галерији TERRA треба сагледати  као део  опуса ПРОСТОРА X. Тај замишљени простор истражујем последњих двадесет  година у неколико праваца, тражећи сопствени помак и у ликовном стваралаштву. Одабрао сам циклус радова који имају надовезаност као једно од могућих решења. Посматрач може запазити блискост и различитост у многим приступима ка коначном решењу. Радови сугеришу могући простор, кроз површину,  боју, рељефност, сенку и светлост. На први поглед можемо закључити да се ради и о радовима који одударају од класичног поимања слике, јер је спојен сегмент на други начин класичне технике, боја, површина, рељеф и сенка. Као тумач свега овог, слике излазе из свог простора у други простор дајући нову могућност тумачења. Ту добијамо надовезаност слику на слику што ствара  нову целину као решење те загонетне слагалице – наводи Клаћик 

 Где налазите инспирације за своја дела?

– Инспирацију налазим у окружењу у свакодневици. Понекад је то ток Дунава, мостови, стазе, сенке града, светлост, звук и тишина око себе. Неретко и хаос у самом радном простору који даје динамику, нелогичност, непредвидљивост, могућност новог тражења у заборављеном и изгубљеном. Све се ово пружа ка новом и новом  тражењу коначног решења за  слику.  Облик, звук и тишина помажу да се радови приближе ка коначном решењу до изласка у јавност.

– Своје стваралаштво увек покушавам да дефинишем у дужем периоду у забелешкама кроз цртеж, макету, или у некој другој варијанти а на краји уобличим у коначно решење. Сваки мој рад има два периода настанка. Код оног првог све дефинишем изузев величине коначног рада. У другом периоду, дакле, дефинишем коначну величину рада.  Овде треба узимати и околности у којима упоредо радим на неколицини пројеката различитог типа, а то су независне целине, тако да одреднице времена настанка могу бити и оне прве и оне крајње.

 

 Како оцењујете данашњу ликовну сцену у Србији,  које су по вама наше највеће наде?

– Одговор по мени треба тражити у нама самима и онима који крерирају ликовну сцену. Нису то само уметници, ма колико били генијални. У вртлогу површности у XXI веку уметност губи на значењу ма колико ми били убеђени да није тако. Пре годину-две сјајне изложбе су привукле велику пажњу домаће јавности, једна је изложба светски познате Марине  Абрамовић у Музеју савремене уметности у Београду а друга Мире Бртке у Музеју града Београда. Она прва је уз велику подршку маркетинга и позамашног буџета као и целог стручног тима  музеја, успела да привуче велики број посетилаца. Друга изложба је, само захваљујући ентузијазму и  способности чланова Фондације Мира Бртка уз безначајни буџет, остварила врло високу посећеност и те године је била проглашена најбољом изложбом у земљи.  Не могу се отети утиску да су обе ове изложбе биле добро припремљене и презентоване публици, при чему нам је прва филозофски сугерисала танку граничну нит између светла и таме, а друга је чисту светлост преточила у ликовну уметност.

 Где је српска ликовна уметност у односу на европске и светске токове?

– Као педагог који је учествовао скоро двадесет година у раду са студентима на Академији уметности у Новом Саду, могу слободно рећи да  мало која земља има толики број талентованих младих људи. Требало би, на неки начин, да се сви заједно више посветимо будућим младим уметницима. Пре свега  мислим и  на нове критичаре који би пратили њихов рад, галерије, државне  институције, кустосе који би се више ангажовали у презентовању њиховог дела и изван граница Србије а мање презентовањем страних уметника код нас, на шта се често ставља претерани акценат. Не ретко се оно што је вредно и изузетно налази управо поред нас, само је потребно знање и воља да се то и препозна.

– Гајим наду да ће наш уметнички подмладак из сфере ликовних дисциплина бити боље заступљен и изван наших граница, а и боље третиран код нас самих. Једино тако ће млада генерација моћи да изнедри  своја разми- шљања, своје нове идеје  и свеобухватни поглед на друштвене процесе и збивања.

Почетак овог века има другачији ход, у њему су безбројне непознанице  како за ствараоце тако и за ликовну сцену. И могућа решења су бројна, али се мени чини да су најбоља пронашле Мађарска и Аустрија, односно Пешта и Беч. Они су на време схватили да добром анализом, проматрањем и ефикасним вођењем само треба полако да преведу своју ликовну сцену у ове нове токове. Иза свега стоје институције са добрим кадром и добром државном потпором, итекако свесне чињенице да појединачна иступања уметника нису адекватна у презентацији ако иза њих не стоје установе. То би значило да, у крајњем билансу, појединац не може да буде адекватно представљен без да га „изнесу” критичари, институције, држава... Ако се не буде тако поступало, остаћемо заробљени у прошлом веку. 

Мирослав Бенка