VREME DŽEZA: Jasna Jovićević Tragom Vojina Mališe Draškocija

Ona se nalazi u vrlo potentnoj fazi svoje karijere, kada stvara i snima svoje (trenutno) najbolje radove. U tom smislu ova nagrada odudara od klasičnih priznanja za životno delo i mahom apostrofira muzičare i muzičarke u naponu karijere, koji će (ako tako požele i posluži ih zdravlje) još dugo svirati, stvarati i pomerati granice. Sa druge strane, stvaralački opus koji je Jasna već ostavila za sobom, čak i da više nikad ništa ne snimi, jedan je od najreprezentativnijih na domaćoj muzičkoj sceni uopšte i u dobroj meri korespondira upravo sa načinom na koji je radio Mališa Draškoci.

Podsetimo se, ovaj svestrani instrumentalista i kompozitor je od 1971. bio kontrabasista Beogradske filharmonije, da bi potom svirao sa ansamblima renesansnu i srednjevekovnu muziku, pa kasnije sa najvažnijim jugoslovenskim džez bendovima s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih, sve do epohalne saradnje sa Lalom Kovačevim u okviru trilogije Balkanske impresije. U svom kompozitorskim o izvođačkom radu, bezmalo revolucionarno za to vreme i mesto, nije razdvajao džez, klasičnu i narodnu muziku. Tokom devedesetih držao je i radionice kroz koji su prošli danas najznačajniji muzičari domaće džez scene, otvarajući im oči za nove muzičke vidike i slobodan pristup muziciranju.

Jedna od njih bila je i Jasna Jovićević, koju je živopisan životni i muzički put vodio od Budimpešte, do Toronta, Njujorka, Indije, i drugih tačaka zemaljske kugle, sve do Subotice u kojoj danas živi i radi. Domaća publika je u prvi mah prepoznaje kao saksofonistkinju koja gostuje na izdanjima i koncertima Vasila Hadžimanova, a početkom desetih godina ovog veka zahuktava se i njena solo karijera. Isprva nastupa sa basistom Armandom Mesarošem u duo formaciji Dharma, pa sa fagotiskinjom Gabrielom Koso, a naposletku potom širi postavu do kvinteta i seksteta na veoma značajnim albumima “Flow Vertical” i “Sounding Soltude ”. U triju sa Silversterom Miklošem i Ksaverijem Vojčinskim izdaje i album “Informal Shapes”.

Baš kao što je bio slučaj sa Mališom, tako i Jasna Jovićević poslednjih deset godina pomera granice onoga što smatramo konvencionalnim žanrovskim okvirima. Naravno, okolnosti su u poslednjih 20-30 godina bitno promenjene i danas nije toliko neobično niti revolucionarno kada pomešate džez, klasičnu i etno muziku. Za Jasnu će ovaj put kojim se ređe ide biti put osobene multidisciplinarnosti kroz proučavanje joge, istočnjačke duhovnosti, ili veza muzike i nauke, što će svoje ishodište pronaći u atipičnim koncertnim performansima ili albuma oslonjenim na veoma promišljenje koncepte.

Tako je, recimo, poslednji album „Sounding Solitude“ ova autorka koncipirala po Kibler-Ros modelu tugovanja, koji se zasniva na pet stadijuma: poricanju, ljutnji, pregovaranju, depresiji i prihvatanju, čemu je pridodala i svakodnevnu duhovnu praksu Sadhanu, kombinaciju meditativnih tehnika, a svaka od šest kompozicija posvećena je jednom od ovih stanja. Album “Flow Vertical” nastao je kao programska savremena muzika koja ima za cilj istraživanje zvučnih vibracija i frekvencija koji na određeni način utiču na naš um, energiju i telo u odnosu na sedam glavnih  psihičkih centara – čakri.

Jasna Jovićević je tako prošla kompletan put od usvajanja elementarnih načela muzičke slobode kroz mešanje i transgresiju žanrova, do konceptualnog promišljanja muzike kao celovite ljudske delatnosti koja nadilazi konvencije umetničkog izraza. Konačno, upravo se ovakva zaokruženost misaonog aspekta Jasninog stvaralaštva vraća i samoj muzici kao takvoj. Ona ne ostaje na nivou filozofskog koncepta ili umetničkog performansa gde bi muzika bila namenski fragment, već ovo promišljanje naposletku postaje nešto što zaista osećamo kroz muziku, na intuitivnom ili emotivnom nivou. Baš kao kada se nađete u nekoj galeriji ii muzeju savremene umetnosti pa ostanjete zapanjeni čistom snagom nekog dela, čak i ako niste stigli ili poželeli da pročitate elaboriranu kustosku eksplikaciju u katalogu. 

Na muzičkom planu su pomenuti albumi Jasne Jovićević i najoriginalniji, dok kombinuje slobodnije forme džeza i savremenu kamernu kompoziciju, pa duvačke instrumente sa gudačima, odnosno sopstvenim vokalom i atraktivnim udaračkim instrumentom spacedrum. Sa druge strane, kroz nastupe sa Silversterom Miklošem i Ksaverijem Vojčinskim, renomiranim muzičarima evropske scene, iskazuje sviračke kvalitete i kompetenciju unutar konvencija fri-džeza.

Kada govorimo o značaju Jasne Jovićević za domaću muzičku scenu, valjalo bi pomenuti i njen naučno-istraživački rad koji tematizuje istorijsku i aktuelnu poziciju žena u džezu, kako na globalnoj tako i domaćoj sceni. Njena doktorska disertacija “Položaj instrumentalistkinje u transdiciplinarnim praksama džeza” objavljena je ove godine, u prilagođenoj verziji, kao knjiga “Dobro jutro, džezerke” izdavača Orion Art. Nije veliko otkriće reći da živimo u patrijarhalnoj sredini, a da je džez i globalno tokom istorije bila pozornica na kojoj su glavnu ulogu igrali muškarci – ne samo muzičari, već i kritičari, organizatori i selektori festivala, profesori na muzičkim akademijama, i tako dalje. Ta situacija se polako ali sigurno menja na Zapadu, dok Jasna Jovićević pravi prve pionirske, mukotrpne korake u tematizovanju i promišljanju ovog problema u Srbiji.

Jasni Jovićević će nagrada Povelja sa statuetom „Vojin Mališa Draškoci” biti uručena u SKCNS Fabrika, 10. novembra, u 20 sati, na početku druge večeri drugog izdanja festivala Pocket Globe. Nakon dodele nagrade, Jasna će održati koncert Iluzija slobode, svoj solo-projekat u kom će joj se, kao gost koncerta, priključiti Bojan Bojić (elektronika). Ovo će biti još jedna dobra prilika da uživamo u bujnoj kreativnosti umetnice u naponu snage, ali i da joj se zahvalimo na dosadašnjem radu i opusu koji je ostavila domaćoj umetničkoj sceni. 

Nikola Marković