U DUHU EVROPSKE KREATIVNOSTI Odjeci Pančevačkog džez festivala 2023.

Nije to malo postignuće. Većina srpskih džez festivala (koji nisu u Beogradu, Nišu ili Novom Sadu) tokom godina je doživljavala značajne oscilacije u kvalitetu, budžetu, pa naposletku i koncepcijski, u smeru otvorenog koketiranja sa pop muzikom ili world music scenom zarad očuvanja publike ili milosti finansijera. 

Pančevački džez festival ne samo što nikad nije „poklekao“, već se dosledno i postupno razvijao, rastao zajedno sa lokalnom publikom i gostima iz drugih gradova koji svake godine popune salu Kulturnog centra Pančeva. Finansijska podrška je danas stabilna a jezgro programa čine relevantna američka i evropska imena, ne nužno u okviru mejnstrima, ali veoma referentna iz ugla zapadne džez kritike i probirljive publike u razvijenijim evropskim zemljama.

Ne bismo mogli reći da je 26. Pančevački džez festival, održan od 3. do 5. novembra, imao „prvu zvezdu“ u klasičnom smislu reči. Na festivalskom plakatu je dominiralo lice britanskog saksofoniste Endija Šeparda, veterana istančanog sviračkog senzibiliteta i osećaja za melodiju koji je poznat pažljivijim pratiocima ECM produkcije iz Minhena. Mesto rezervisano za američke muzičare pripalo je mladom pijanisti i klavijaturisti Džejmsu Frensisu, talentu iz prestižne kuće Blue Note, čije se najbolje godine tek očekuju. Tako je ovogodišnje izdanje ipak proteklo u uravnoteženom duhu gde je titula „najboljeg koncerta“ ili „najvećeg imena“ zavisila od individualnih ukusa posetilaca i nadahnuća muzičara na sceni.

Po ukusu i sudu pisca ovih redova, prva zvezda festivala bio je poljski saksofonista Maćej Obara, koji je otvorio drugo festivalsko veče. Nekada potpisnik tamošnje vrlo uzbudljive izdavačke kuće For Tune Records, pa potom preletač u slavni ECM, spojio je najbolje iz sveta (umerene) avangarde, neo-bapa, i onoga što bismo mogli nazvati eteričnim i melodičnim „ECM-ovskim“ džezom. Sa svojim kvartetom (Dominik Vanja – klavir, Ingebrigt Haker Flaten – kontrabas, Jon Falt – bubnjevi) demonstrirao je sve ono najbolje što savremeni yez može da pruži slušaocu.

To je, pre svega, dinamički vrlo nijansiran nastup. Ako zamislimo tipičan mejnstrim džez bend, imaćemo na pr. isturenog duvačkog solistu, ritam sekciju i klavir koji sviraju pođednako glasno i ritmički skladno, uz povremene rotacije solista i povratka na početnu temu, sve garnirano jasnim prelazima za aplauz publike. A sada se vratimo na Obaru i njegove kolege: uz nužne izuzetke, retko će se desiti da svi sviraju s pođednakim intenzitetom, u svakom sekundu numere.

Ako Obara krene snažno, Vanja na klaviru će se utišati uz ovlaš dodirivanje dirki; kada se saksofon povuče, može uslediti klavirski rafal, ili nadigravanje kontrabasa i bubnja; ako ritam sekcija bude (pre)naglašena u određenom taktu, Obara i Vanja će to pažljivo ispratiti tako da ostave prostora kolegama. Ovako najviše profitira sam slušalac koji jasno razaznaje svaki instrument, ali i biva zaintrigiran vrlo fluidnim i intrigantnim smenjivanjem muzičkih mikro-fraza, čak i ako na prvu loptu deluju dosta apstraktno. Sam Obara je takođe težak instrumentalista utoliko što nije ljubitelj pitkih durskih ili molskih tema. Svoj alt saksofon približava i odaljava od mikrofona, igra se i traži kompleksna sviračka rešenja, bez tipičnog dinamičkog građenja džez soloa od tihog i odmerenog do brzih ekstatičnih vrhunaca. Pa opet, upravo kroz tu stalnu i neumornu interakciju unutar kvarteta, kroz neprepuštanje inerciji, kvartet Maćeja Obare demonstrira snagu i strpljivo zavodi publiku.

A posle njih – nešto sasvim drugačije. Dugi niz decenija aktivni Flat Earth Society, nimalo tipični orkestar iz Belgije, ne zavodi lagano već na prvu loptu. Od početka vam je jasno da su zabavni, ali i da bivanje zabavnim predstavlja umetnički i scenski koncept. Nema tu big-bendovskih kravata i odela već su svi odeveni kežual, a ni instrumenti nisu nužno iskorišćeni po uobičajenim orkestarskim standardima. Gitara dolazi iz rok diskursa, a orkestracija iz bluz/gospel fascinacije Čarlsa Mingasa, začudno-džez-rokerske vizure Frenka Zape, muzike za crtane filmove, i čega sve ne. Dok je Maćej Obara introspektivan i kompleksan, sa Flat Earth Society je sve dovoljno jasno i očigledno, od tema do rasporeda soloa i načina na koji su oni odsvirani – srčano i ekspresivno, bez zadrške, sa dosta humora i vedrog duha.

Ova struktura biva na momente i razbijena, naročito u centralnom delu koncerta kada dugačku solo tačku dobija tubistkinja Berlinde Deman u kombinaciji onomatopejskog pristupa sviranju i fri-džez razuzdanosti, što na momente izaziva žamor i oprečne reakcije publike. Ali – nikako i ravnodušnost! Lepo je i dobro videti u Srbiji ovu stranu big bendovske tradicije koja nema toliko uporišta na domaćoj džez sceni, ali je u inostranstvu već decenijama zastupljena na najvišem kreativnom nivou, pa čak i institucionalno.

Pisac ovih redova (nažalost) nije uspeo da prisustvuje prvom festivalskom danu, kada su pored Šeparda, na glavnoj bini nastupali još Ivan Aleksijević (solo) i Alesandro Lanconi Trio sa Frančeskom Kafizom. Treće veče je, pak, proteklo u nešto manje uzbudljivim notama. Izraelski pijanista Jonatan Avišaj sa svojim triom je zvučao možda i neočekivano američki, na tragu klupskog zvuka ili aranžerski odveć ujednačene klavirske muzike kakva se može naći na audiofilskim kompilacijama (gde je produkcija važnija od autorske vizije). Mladi i veoma rasvirani pijanista/klavijaturista Džejms Frensis dao je oduška svom sviračkom talentu i poletu, što se pretvorilo u (pomalo zastarelu) demonstraciju sviračke virtuoznosti, doduše u kontekstu otvorenosti ka neo-soulu ili hip-hopu.

Svake večeri se, u poznim satima, program selio u Foaje Kulturnog centra Pančeva gde su svirali pančevački veteran Sava Ramjanac sa ekipom domaćih muzičara, Ensemble Kuhle Wampe iz Austrije, i kvartet Jovana Milovanovića.

U nešto ležernijem ugostiteljskom ambijentu, uz muziku je pođednako zastupljeno druženje ljubitelja džeza i razmena utisaka, zajednička oduševljavanja, poletne prepirke oko različitih doživljaja koncerata. Tu se susreću pančevački i beogradski muzičari, brojni novinari iz inostranstva, posvećeni ljubitelji džeza, ali i oni koju su jednostavno željni dobrog (a pristojnog) provoda. Sezona domaćih džez festivala se polako bliži kraju, a lepih uspomena neće faliti.

Nikola Marković