GLUMAC SRĐAN KARANOVIĆ: Mnoge kolege nikada neće zaigrati u pozorištu

Sedamdesetih godina, kad je reditelj Srđan Karanović bio već etabliran sa svojom serijom „Grlom u jagode”, bila je popularna sintagma „Glumac je glumac”. Međutim, za ovaj broj našeg lista porazgovarali smo s mlađim Srđanom, kome je ta krilatica „tesna”, jer ga najšira publika poznaje i kao radijskog, a potom i voditelja popularnog TV formata „Eksploziv” koji se emituje na Prvoj TV ali nije zapostavio ni glumu.

- Trenutno radim jednu predstavu u Beogradu i spremam se za snimanje jedne serije i to su za sada konkretni planovi, naravno uz sve moje redovne poslove, pre svega rad na fakultetu, gde imam studente koji su sada na drugoj godini studija glume – kaže za TV magazin ovaj glumac. S obzirom na to da smo se već na početku razgovora dotakli njegovog pedagoškog rada, i prvo pitanje upućeno njemu bilo je u tom ključu.

Imamo dosta glumačkih akademija i škola. Svake godine izađe veliki broj glumaca s diplomom. Ima li posla za sve njih, vidite li to kao problem?

- Sticajem okolnosti u poslednjih par godina se mnogo više snima, nego što se snimalo ranije, tako da u toj hiperprodukciji dobar deo tih mladih ljudi koji izlazi sa svih tih akademija pronalazi neke svoje angažmane. Sad, veliko je pitanje šta će biti posle par godina, koliko njih će uspeti da nastavi da ima kontinuitet uloga. U pozorištu mnogi od njih neće zaigrati, bar ne u ovim glavnim beogradskim ili novosadskim pozorištima, ali ako su pametni potražiće svoju sreću u drugim gradovima u Srbiji. Ono što je dobra strana tog broja akademija je to što će pozorišta u unutrašnjosti moći eventualno da zapošljavaju školovane glumce, što u nekim decenijama ranije nije bio slučaj. Dakle, ta hiperprodukcija, sama po sebi ne mora biti loša, ali mi se čini da smo ipak na ivici da možda malo ne preteramo s tim, jer teško da će svi ti ljudi moći da rade u kontinuitetu. A najgora opcija za njih je da snime dve-tri serije u prvih pet-šest godina karijere i da se vežu do kraja za tu profesiju, a da posle toga stignu novi, mladi proizvodi hiperprodukcije koji će ih zameniti.

Može li da se objasni pojava da je film ustupio svoju lidersku poziciju TV serijama i drugim televizijskim formatima?

- To nije samo slučaj kod nas, to je slučaj i na zapadu. Ako pogledate i u Holivudu su se orijentisali ka određenom profilu filmova i mnogi autori odlaze da rade serije u kojima imaju mnogo više prostora da se autorski izraze, imaju mnogo više vremena da razvijaju svoju priču i likove, tako da i mnogi glumci odlaze da snimaju takve serije i na zapadu. Samim tim, to se preliva ovde i na nas i dešava se i kod nas. E sad, kako će to da se završi, to ne znam, ali je zanimljivo pratiti.

Za vreme dok ste vi bili student, na akademiji se vrlo obraćala pažnja na radio kao medij i radio-dramu, sad je to totalno zapostavljeno?

- Da, ja sam studirao maltene u nekoj drugoj epohi, krajem devedesetih, i ja – kao da ste znali – jesam radio na radiju. Na četvrtoj godini sam otišao na Radio Beograd i radio sam na tadašnjem trećem programu Radio Beograda dve godine kao spiker i to je meni bilo izuzetno zanimljivo u to vreme da radim. Snimao sam i radio drame kao glumac, tako da to još uvek negde živi, e sad, koliko to publika prati – nisam siguran i naravno da mi je malo žao, jer ja sam ljubitelj radija, ali mislim da se radio preselio u automobile.

Za to što su vas angažovali na radiju, a kasnije i kao TV voditelja presudila je, pretpostavljam, vaša savršena dikcija?

- Nekada je to bilo važnije. Danas je vreme bržih informacija. Mladi ljudi mnogo govore, ali ne misle o tome kako to zvuči i kad pišu, pišu skraćeno, ali ja volim da negujem tu lepotu govora i jeste, sigurno je da me je taj neki dar koji je specifičan - ne mora svako imati – preporučio za rad i na televiziji i na radiju. Ja se često šalim sa svojom decom, s obzirom da su obojica išla kod logopeda, pa im kažem: Tata vam živi od svog govora, a vas moram da vodim svakog dana kod logopeda (smeh). Eto, to su neki paradoksi. Dakle, odgovor na vaše pitanje je – da, to je bitno, ali nikako nije presudna veština. To je samo jedna od potencijalnih glumačkih veština koja, nadam se, neće odumreti.

Nemanja Savić

foto: Miša Obradović/Prva promo