ГЛУМАЦ СРЂАН КАРАНОВИЋ: Многе колеге никада неће заиграти у позоришту
Уз одредницу Срђан Карановић увек мора да иде или надимак Ђиђа, ако је реч о редитељу, или средње слово (Ј), кад је у питању глумац и водитељ. Оба поменута уметника су и универзитетски професори.
Седамдесетих година, кад је редитељ Срђан Карановић био већ етаблиран са својом серијом „Грлом у јагоде”, била је популарна синтагма „Глумац је глумац”. Међутим, за овај број нашег листа поразговарали смо с млађим Срђаном, коме је та крилатица „тесна”, јер га најшира публика познаје и као радијског, а потом и водитеља популарног ТВ формата „Експлозив” који се емитује на Првој ТВ али није запоставио ни глуму.
- Тренутно радим једну представу у Београду и спремам се за снимање једне серије и то су за сада конкретни планови, наравно уз све моје редовне послове, пре свега рад на факултету, где имам студенте који су сада на другој години студија глуме – каже за ТВ магазин овај глумац. С обзиром на то да смо се већ на почетку разговора дотакли његовог педагошког рада, и прво питање упућено њему било је у том кључу.
Имамо доста глумачких академија и школа. Сваке године изађе велики број глумаца с дипломом. Има ли посла за све њих, видите ли то као проблем?
- Стицајем околности у последњих пар година се много више снима, него што се снимало раније, тако да у тој хиперпродукцији добар део тих младих људи који излази са свих тих академија проналази неке своје ангажмане. Сад, велико је питање шта ће бити после пар година, колико њих ће успети да настави да има континуитет улога. У позоришту многи од њих неће заиграти, бар не у овим главним београдским или новосадским позориштима, али ако су паметни потражиће своју срећу у другим градовима у Србији. Оно што је добра страна тог броја академија је то што ће позоришта у унутрашњости моћи евентуално да запошљавају школоване глумце, што у неким деценијама раније није био случај. Дакле, та хиперпродукција, сама по себи не мора бити лоша, али ми се чини да смо ипак на ивици да можда мало не претерамо с тим, јер тешко да ће сви ти људи моћи да раде у континуитету. А најгора опција за њих је да сниме две-три серије у првих пет-шест година каријере и да се вежу до краја за ту професију, а да после тога стигну нови, млади производи хиперпродукције који ће их заменити.
Може ли да се објасни појава да је филм уступио своју лидерску позицију ТВ серијама и другим телевизијским форматима?
- То није само случај код нас, то је случај и на западу. Ако погледате и у Холивуду су се оријентисали ка одређеном профилу филмова и многи аутори одлазе да раде серије у којима имају много више простора да се ауторски изразе, имају много више времена да развијају своју причу и ликове, тако да и многи глумци одлазе да снимају такве серије и на западу. Самим тим, то се прелива овде и на нас и дешава се и код нас. Е сад, како ће то да се заврши, то не знам, али је занимљиво пратити.
За време док сте ви били студент, на академији се врло обраћала пажња на радио као медиј и радио-драму, сад је то тотално запостављено?
- Да, ја сам студирао малтене у некој другој епохи, крајем деведесетих, и ја – као да сте знали – јесам радио на радију. На четвртој години сам отишао на Радио Београд и радио сам на тадашњем трећем програму Радио Београда две године као спикер и то је мени било изузетно занимљиво у то време да радим. Снимао сам и радио драме као глумац, тако да то још увек негде живи, е сад, колико то публика прати – нисам сигуран и наравно да ми је мало жао, јер ја сам љубитељ радија, али мислим да се радио преселио у аутомобиле.
За то што су вас ангажовали на радију, а касније и као ТВ водитеља пресудила је, претпостављам, ваша савршена дикција?
- Некада је то било важније. Данас је време бржих информација. Млади људи много говоре, али не мисле о томе како то звучи и кад пишу, пишу скраћено, али ја волим да негујем ту лепоту говора и јесте, сигурно је да ме је тај неки дар који је специфичан - не мора свако имати – препоручио за рад и на телевизији и на радију. Ја се често шалим са својом децом, с обзиром да су обојица ишла код логопеда, па им кажем: Тата вам живи од свог говора, а вас морам да водим сваког дана код логопеда (смех). Ето, то су неки парадокси. Дакле, одговор на ваше питање је – да, то је битно, али никако није пресудна вештина. То је само једна од потенцијалних глумачких вештина која, надам се, неће одумрети.
Немања Савић
фото: Миша Обрадовић/Прва промо