PREČANSKA LEKSIKA Trumanova jaja koja koke ne nose

Pa ipak, najpoznatija jaja na svetu nije snela nijedna graorka, gološijanka, čak ni cverglanka – već Hari Truman, predsednik SAD, u godinama posle Drugog svetskog rata (1945–1953). Naime, „Trumanova jaja” je bio popularni naziv za smešu žutog brašna, od koje se, uz dodatak vode i malo mešanja, dobijala lepa, masna masa vrlo zgodna za kajganu, a s njom su se mogli lepo mesiti i razni kolači, slatki ili slani, već prema stanju špajza domaćice.

„Trumanova jaja” su stizala na trpeze današnjih (starijih) penzionera, pedesetih prošlog veka i u naše krajeve, upakovana u pakete UNNRE, međunarodne organizacije, svetskog glasa, koju su osnovale i gotovo stopostotno finansirale tri države: SAD, Kanada i Velika Britanija. Istina, prvi zadatak UNNRE bio je zbrinjavanje beskućnika, onih koji su ostali bez zemlje – domovine, ali je ipak za samo nekoliko godina uspela da po svetu rasprši pomoć u hrani, odeći, lekovima i lakšim alatkama, vrednu čak četiri milijarde dolara. Najviše je išlo na Daleki istok (Kina), te na istok i jug Evrope (Poljska, Čehoslovačka, Austrija, Italija, Ukrajina, Grčka). Tadašnja FNRJ dobila je pomoć od oko 416 miliona dolara.

Lično nisam probao „Trumanova jaja”. Na salaše, naročito kulačke, paketi nisu stizali, ali sam čak do srednje škole bio pojen nekim „kakaom” pravljenim od mleka u prahu, takođe Unrinim. Te dohranjivan onim žutim, masnim sirom (sada znam da je to čedar), koji se samo meni nije sviđao, a svi su ga s apetitom mazali. Negde sam, mnogo kasnije, pročitao da je bilo i „slanih čokolada”, u stvari smeše za supu (pileću, goveđu…) koja se, eto, mogla jesti i bez kuvanja. Kažu da je bilo i prave čokolade, ali meni je od svih „grickalica” dopala samo jedna grafitna olovka, žuta, s gumicom za brisanje, čudnog, da ne kažem agresivnog mirisa, koju sam mrzeo jer niko nije hteo da mi za nju dade onu drugu (takođe iz paketa) crvenu i plavu, što se zarezivala s oba kraja.

Ukus „Trumanovh jaja”, dakle, ne pamtim, ali nikada neću zaboraviti niti sam sreo tako moćan ukus jetrene paštete, takođe s oznakom USA na limenci, takođe pri „kolektivnoj ishrani” a na radnoj akciji, izgradnji auto-puta, na deonici kod Novog Mesta (Kronovo, Otočec ob Krki). S petonedeljnog „letovanja” na trasi vratio sam se pet kilograma teži, očigledno širi jer se ta pašteta (dobro – i buranija za ručak-večeru) pretvorila u meso, uz jaku pomoć „prostih vežbi” guranja kolica i zamahivanja macolom za razbijanje kamena.

Tim putem sam prošao samo jednom, autobusom, te opomenuo decu da će možda biti i truckanja jer je ispod asfalta mojih ruku delo. Tek da bih se pohvalio. Nisam im pričao o pašteti. Bilo je to sedamdesetih, kada su mogli da biraju salame, nareske i sladolede, te bi bilo kakva oda nekoj pašteti bila – neubedljiva. Ne verujem da je ta pašteta bila baš Unrina, ali je sigurno ispala iz nekog program-paketa pošto je onu prvobitnu UNNR-u, recimo, zamenio potonji. Maršalov plan. Istina, bez „Trumanovih jaja”.

Pavle Malešev