ПРЕЧАНСКА ЛЕКСИКА Труманова јаја која коке не носе
Домаћа кокош је најраспрострањенија врста птица на свету. С око 25 милијарди јединки, бројнија је чак и од врабаца, чворака, косова и шева, дакле све друге перади ситног кљуна, а њено месо и јаја су основна храна житеља многих земаља света, свакако најјефтинији протеини, уз рибу, ако је ова лично ловљена или крадена.
Па ипак, најпознатија јаја на свету није снела ниједна граорка, голошијанка, чак ни цвергланка – већ Хари Труман, председник САД, у годинама после Другог светског рата (1945–1953). Наиме, „Труманова јаја” је био популарни назив за смешу жутог брашна, од које се, уз додатак воде и мало мешања, добијала лепа, масна маса врло згодна за кајгану, а с њом су се могли лепо месити и разни колачи, слатки или слани, већ према стању шпајза домаћице.
„Труманова јаја” су стизала на трпезе данашњих (старијих) пензионера, педесетих прошлог века и у наше крајеве, упакована у пакете UNNRE, међународне организације, светског гласа, коју су основале и готово стопостотно финансирале три државе: САД, Канада и Велика Британија. Истина, први задатак UNNRE био је збрињавање бескућника, оних који су остали без земље – домовине, али је ипак за само неколико година успела да по свету распрши помоћ у храни, одећи, лековима и лакшим алаткама, вредну чак четири милијарде долара. Највише је ишло на Далеки исток (Кина), те на исток и југ Европе (Пољска, Чехословачка, Аустрија, Италија, Украјина, Грчка). Тадашња ФНРЈ добила је помоћ од око 416 милиона долара.
Лично нисам пробао „Труманова јаја”. На салаше, нарочито кулачке, пакети нису стизали, али сам чак до средње школе био појен неким „какаом” прављеним од млека у праху, такође Унриним. Те дохрањиван оним жутим, масним сиром (сада знам да је то чедар), који се само мени није свиђао, а сви су га с апетитом мазали. Негде сам, много касније, прочитао да је било и „сланих чоколада”, у ствари смеше за супу (пилећу, говеђу…) која се, ето, могла јести и без кувања. Кажу да је било и праве чоколаде, али мени је од свих „грицкалица” допала само једна графитна оловка, жута, с гумицом за брисање, чудног, да не кажем агресивног мириса, коју сам мрзео јер нико није хтео да ми за њу даде ону другу (такође из пакета) црвену и плаву, што се зарезивала с оба краја.
Укус „Трумановх јаја”, дакле, не памтим, али никада нећу заборавити нити сам срео тако моћан укус јетрене паштете, такође с ознаком УСА на лименци, такође при „колективној исхрани” а на радној акцији, изградњи ауто-пута, на деоници код Новог Места (Кроново, Оточец об Крки). С петонедељног „летовања” на траси вратио сам се пет килограма тежи, очигледно шири јер се та паштета (добро – и буранија за ручак-вечеру) претворила у месо, уз јаку помоћ „простих вежби” гурања колица и замахивања мацолом за разбијање камена.
Тим путем сам прошао само једном, аутобусом, те опоменуо децу да ће можда бити и труцкања јер је испод асфалта мојих руку дело. Тек да бих се похвалио. Нисам им причао о паштети. Било је то седамдесетих, када су могли да бирају саламе, нареске и сладоледе, те би било каква ода некој паштети била – неубедљива. Не верујем да је та паштета била баш Унрина, али је сигурно испала из неког програм-пакета пошто је ону првобитну UNNR-u, рецимо, заменио потоњи. Маршалов план. Истина, без „Труманових јаја”.
Павле Малешев
