PREČANSKA LEKSIKA Bába krivuda s obe strane šora

I to pesmom. Naime, reper pre neku godinu Ajkut Anan, nemačko-kurdskog porekla, uglazbio je reč bábo u svoju brojalicu i naučio mlade „arijevce” kako je to zapravo glavni bos, gazda, čif, don, baya, gotovo kum, svakog veoma respektabilnog ganga.

Za Bábu (kod nas se on uvek piše velikim slovom) sam, naravno, znao još od malih nogu, ali i kada sam čuo za korene te reči, nikada je nisam vezivao za Osmanlije. Baš kao ni reč komšija, koja nam je ušla ili kroz odžak ili kroz pendžer i uvek bila bliža od suseda i somseda. Zna se, kod nas je Bába isto glavni, ali je naš Bába. Dakle, gazda je u našoj kući, najmoćniji, ne mora da bude najstariji (Deda je još živ), ali se njegova prva sluša. On drži novce, osim ako sam drugačije ne odluči, on naređuje šta će ko da radi, ko će dobiti ponavljaj za vrbicu a ko batine, ko će u koju školu. Donedavno i – ko će se skime oženiti, čak i ’di će se koja udati (mada tu nije tako strog, važno je da ne odbegne).

Najjača odbrana mlađih koje su stariji maltretirali, bila je rečenica: „Kazaću te Bábi pa ćeš fasovati!“ Pred Bábom se mnogo ne priča, ne psuje i ne puši, a ako te nude pićem, a ne možeš da odoliš, onda smeš da uzmeš samo jedno, a i to da srkućeš. Pred Bábom se ubijaš od posla, da bi on bio ponosan a i da bi mu u glavi učvrstio rejting listu testamenta. Kada si siguran da je baš daleko, možeš da priznaš da si čuo poslovicu „Bába je najbolji kad na vreme umre” ili onu priču s njive: „Bába je denuo, a ja sam bacao seno na kola. Onda su konji ođedared trgli. Bába je tako lepo krenuo na glavu, a onda se praćaknuo i dočeko na noge. Ništa mu nije, samo malo šanta!”

Bábu još zovu i báća, bracika (mada ređe) pa i „u original” – bábo. Najpoznatiji šire poznat Bábo je bio svojevremeno Fikret Abdić, poznati biznismen uoči raspada SFR Jugoslavije koji je od Velike Kladuše načinio raj za život, nešto slično Jagodini danas.

Koliko je glava porodice važna bila u životu velikih familija, pokazuje i jedna priča sa severa Vojvodine. Tamo je jedan Báća (Bunjevac, verovatno) dočekivan svake nedelje na ručak, a kada se vraćao iz crkve, uz opšteprihvaćen ritual u celom nam zavičaju. Voleo je supu zakuvanu na vreme, kada su rezanci baš onako „al dente”, ni tvrdi ni mekani, ne daj bože prekuvani i slepljeni. To nije nikada lako pogoditi i zato je slata najotresitija devojčica, Marica imenom, da viri kroz kapiju i javlja s koje strane šora Báća dolazi jer je na levoj tri kafane, a na onoj sa sunca samo jedna. Po njegovoj putanji šacovala se brzina prispeća, Báće i supe. Jedared Marica viknula: Dolazi! Glavna reduša je taman htela da zapovedi „Zakuvavaj!”, ali ipak upita „A s koje strane?” „S obadve“, bila je precizna Marica. Ipak, uz sve pakosne priče, i ovog Báću su njegovi zdravo poštovali.

Pavle Malešev