VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Medijska (pr)okupacija 2
„Vaš vinjak je osvojio „Grand pri”, pisalo je u telegramu koji je krajem jula pre pune 62 godine stigao na adresu „Rubina” u Kruševcu. Poslat je iz direkcije ljubljanskog „Gospodarskog rastavišča" nakon ocenjivanja vina i jakih pića, tada jednog od najvećih sajmova u svetu. Priznanje koje nikad do tada nije pripalo nekom našem proizvođaču.
Ljubljanskom pobedniku priređeno je slavlje kakvo nikada nije zabeleženo u nekadašnjoj srednjovekovnoj prestonici Srbije pre, a ni više od šest decenija posle toga. O njemu se i danas pripoveda. Slavio je ceo grad i okolina. Prostor na početku Ulice JNA, između hotela "Pariz" i "Evropa", bio je prigodno uređen i zatvoren za saobraćaj. Postavljeni su stolovi prepuni domaćih specijaliteta, uz koje su tekla vina, rakije i vinjak. Okupilo se više hiljada ljudi, meštana i njihovih gostiju. Tri muzička sastava pobrinula su se za dobro raspoloženje; jelo se, pilo, pevalo i igralo do zore.Slavlju, koje mu je priređeno, vinjak se odužio na način koji niko nije mogao da zamisli, kamoli da očekuje. Već naredne godine, u Ljubljani je opet bio najbolji. Kao i 1963. i još šest puta do pokoja eks Jugoslavije.
Ovenčan je i velikim zlatnim priznanjem Međunarodne organizacije za poljoprivredu i ishranu FAO za „doprinos afirmaciji savremenog vinarstva i razvoja vinogradarske proizvodnje, a time i moderne poljoprivrede u celini”.
Priznanja stižu sa svih strana, prostor mi ne dozvoljava da ih nabrajam, spomenuću samo ono najveće i najznačajnije: od njegovih potrošača. Trgovačke organizacije, izvoznici i ugostitelji iz cele zemlje naprosto se nadmeću ko će pre i više poručiti vinjaka. Ono postaje daleko najtraženije piće u Jugoslaviji. Ostalo je zabeleženo da je u 1974. godini prodato 1.538 vagona Rubinovog vinjaka.
Kakve veze ima vinjak sa prokupcem, pitate se. Prateći njegov razvojni put od samog početka, odgovor sam čuo od stručnjaka, u vreme pre njegove privatizacije, od prvih ljudi Rubina: Tome Minića, Vlade Nikolića, Radosava Dimitrijevića Rake...
Nabrajajući njegove „tajne” spomenuli su i staru balkansku sortu prokupac, čije vino su prepekli u destilat koji je zrenjem u hrastovim buradima sticao vrline ravnopravne francuskim konjacima. Nisu krili svoj strah od sve masovnijeg napuštanja ove loze i sadnje inostranih, mnogo kvalitetnijih sorti.
O prokupcu, kao vinskoj sorti, vinari nerado govore. Jedan od retkih Miša Cilić, vlasnik Gazdinstva Cilić na vreme je progovorio i upozorio, reagujući na veliku propagandu prokupca i tamnjanike:
- Na svetskom tržištu te dve sorte nemaju šta da traže. Veoma je mala verovatnoća da ćemo doživeti da neko na Monmartru, posle šetnje sedne u bistro i poruči prokupac. On je bitna sorta za Srbiju, da bi se kao vinska zemlja osećali da imamo nešto svoje. Moramo da budemo svesni da i ostale države, koje traže mesto na svetskom tržištu, imaju svoje adute i sorte koje, možda, poseduju i veći potencijal.
Gazdinstvo Cilić ima 15 hektara vinograda podignutih u novije vreme, u drugom talasu modernog srpskog vinarstva, kako se to sada kaže. Pripada osmoj generaciji u porodici vezanoj za trgovinu i proizvodnju vina. U njihovim vinogradima nema prokupca. Na pitanje zašto, Miša Cilić spremno odgovara: "Od starta smo se opredelili da radimo vina od najboljih sorti. Sviđalo se to nekome ili ne, ali neke sorte jednostavno imaju veći potencijal nego druge.
Uostalom, moj otac Zoran, radeći u Navipu, preradio je za 30 godina u vino, valjda, najviše prokupca od svih enologa na svetu. Prošli su mu kroz ruke prokupci sa svih iole bitnijih pozicija u Srbiji. Jednostavno, mišljenja smo da od te sorte nema ozbiljnih crvenih vina. Ona može da odigra značajniju ulogu na vinskoj sceni Srbije, tu negde su njeni limiti. Od prokupca nećemo napraviti ozbiljno crveno vino i time parirati tamo nekome u svetu. U najboljem slučaju on može da bude dobra lokalna priča.
Slično Ciliću misli i većina vinogradara i vinara. Ubrajam ga u naše velike vinogradarsko-vinske stručnjake i zato ga rado citiram. Nažalost, redak je na našoj vinskoj sceni. Većina onih koji su pozvani da kažu svoje mišljenje o višegodišnjoj (pr)okupaciji ćute. Opasna je ta šutnja. U obnovi vinogradarstva, koje je u toku, velike su nedoumice i lutanje u izboru sorti za sadnju. Vinogradari se mahom odlučuju za one koje vole, ne vodeći računa o poziciji budućeg vinograda, sastavu zemljišta, mikroklimatu...
U toj skupoj igri, mnogo se greši, propusti se iskazuju tek kad čokot počne da rađa. Vraćamo se nekoliko vekova unazad, kada su naši stari sadili pa krčili, kada bi nešto naučili. Tehnološka znanja vremenom stečena danas su nedostupna. Jer nauka i struka ćute. A neznalice kolo vode.
