POSLE KRAĆEG ODSUSTVA GLUMICA EMINA ELOR SE POLAKO VRAĆA NA SCENU: Žiri je prolazan, publika je stalna APLAUZ JE (NAJ)VEĆA ISTINA
Svi koji prate pozorište znaju ko je Emina Elor. Glumica poznata po brojnim ulogama ne samo u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhaz, nedavno je bila članica žirija na Festivalu Novi tvrđava teatar u Čortanovcima.
To znači da se polako vraća na scenu posle kraćeg odsustva, a epizoda u Čortanovcima i povod za razgovor o temi koja zna i te kako da bude važna – nagradama – podsetio je Eminu Elor na žiri u kojem je takoreći bila i glavna uloga, onaj 62. Sterijinog pozorja 2017. godine, kada je predsednik Miki Manojlović na ceremoniji uručenja saopštio da – neće biti dobitnika najprestiženijeg priznanja u domaćem svetu teatra.
Koliko pored svog posla stižete u pozorište samo da gledate predstave?
- Ranije sam stizala više. Od korone je počela veća pauza i to moje neodlaženje. Pre toga sam se trudila, ne baš uvek i na sve, ali volela sam malo da obiđem kolege i vidim šta se dešava. Posle korone sam bila trudna, pa bila sa devojčicom… Ali, evo, vratila sam se na velika vrata (smeh).
Koliko vas uopšte zanima pozorište, ne kao profesionalnu glumicu? Šta vam je privlačno da gledate?
- Privlače me poznanici. Kolege s kojima sam dobra, reditelji s kojima sam dobra. Ponekad i neki žanr, ali ako čujem da je nešto interesantno, inovativno, pa budem radoznala.
Zasitite li se ponekad?
- I te kako. Ponekad i sopstvena premijera zna da bude zamarajuća. Taj prijem posle. Gledaoci vole da te vide kad izađeš sa scene, ljudi se raduju tom ličnom susretu, a meni bude samo do cigare i alkohola (smeh). Dobro, sad više ne radim to, ali poželim da me svi ostave na miru, da se odmorim. Naravno da ne zameram ljudima što bi da se druže i proćaskaju posle.
Kako posmatrate predstavu? Kada je gledate sa živim interesom za ono šta se dešava na sceni, a kada uhvatite sebe da gledate šta se dešava iznutra?
- Nemoguće je posmatrati sa strane kad si jednom bio iznutra. U stvari, teško je. Ja ne mogu to da razdvojim. I to ide sa godinama, sa praksom. Sve više vidim strukturu predstave, a ne gledam omotač. Slutim koje su bile instrukcije, koje su bile indikacije za glumca. Vidim da li je glumac to uspeo da izvede, a gledam i da li mogu da poverujem da su to bili njegovi postupci ili je to reditelj tražio od njega. Jako sam subjektivna po tom pitanju. Gledam kroz svoje filtere i znanje.
Da li onda uopšte možete da uživate?
- Naravno! Uvek ima iznenađenja i ja to uvek očekujem, da me odvedu u potpuno drugom pravcu od onog kojim sam mislila da ćemo da idemo. Uvek čekam katarzu, kako ću posle predstave osetiti neki slatko-gorki ukus u ustima, u duši, u očima… I kad to ne dobijem, a retko kad to uspe predstava, možda i zato što gledam na to drugačijim očima od ljudi koji se ne bave ovom strukom, onda to bude malo razočarenje.
Šta su za vas onda ključni kvaliteti izvedbe?
- Iznenađenje. To kad me očaraju glumci, kad me očara priča. Kad dodaju nešto, a to je najviše do toga da li su glumci poverovali u to šta rade. Jer, ako oni veruju i voze 120 na sat, ja ću da idem sa njima. Čini mi se da je to najvažnije. Istina, odanost, davanje važnosti zadatku, priči, predstavi, boginji pozorišta Taliji (smeh).
Kakva to onda bude vožnja?
- Ne može to da se opiše, a teško je i da se objasni. Takvo iskustvo ostavi trag. Ni dan danas ne mogu da zaboravim predstavu „Crna zemlja“ (Arpada Šilinga i Trupe „Kretaker“ iz Budimpešte – prim. nov.). Onda sam još bila na akademiji, davno je to bilo, nisam znala puno o pozorištu, ne znam ni sad sve, ali još manje sam imala u glavi. To su ti mali pečati.
Spomenuli ste subjektivnost, a od žirija se traži da bude objektivan. Šta možete reći o tome?
- Neki tvrde da pozorište ima parametre prema kojima se mere stvari. Ja mislim da je to vrlo diskutabilno. Možda i ima, ali za svakoga znači nešto drugo taj parametar po kojem ti izvagaš u sebi kao žiri da li je predstava ostavila neki trag ili ne. Mislim da je pozorište nemoguće meriti tako, kao sa vagom ili digitronom. Opet, imamo festivale, imamo žirije. Publika često misli drugačije o predstavi nego žiri. Kome verovati? Ko drži istinu u rukama?
Je li onda istina nagrada žirija, ili aplauz publike?
- Aplauz publike je veća istina. To kažem iz perspektive glumice koja misli da je taj aplauz najvažniji. Ta energija koja teče. Žiri je prolazan. Publika je stalna.
Kad biste birali između nagrada i aplauza, šta bi izabrali?
- Volim da kažem aplauz. Volim da kažem nagrade su nebitne. Ali, nagrade su obično novčane, a i stručno priznanje. I lako je meni to da kažem, sa dva Patakijeva prstena. Glumac koji to nema, ceo život može da radi na tome da ga dobije. Imam osećaj da nikad nisam išla na rezultat. Ili na to kako izgledam u nekoj predstavi, na nešto spoljašnje. Uvek mi se više dopadao proces, istraživanje. Naravno, i uspeh treba da bude tu. To te nosi dalje. Ništa ti ne vredi ako si stalno u lošim predstavama, sa lošim kolegama, sa loše odigranom ulogom.
Kada ste u žiriju, je li bude poziva, pritisaka?
- Nisam imala pozive, niti pritiske. Uvek sam se trudila da se oslanjam na svoje mišljenje… Znam šta hoćeš da iskopaš (smeh).
Neću ako nećete da pričate o tome, mada bi bilo logično da sad postavim i to pitanje u vezi najčuvenije epizode žiriranja ovde, ne tako slavne po dobitnike kojih nije ni bilo (62. Sterijino pozorje, 2017. – prim. nov.)!
- Hiljadu puta sam… I danas razmišljam o tome. Nekad se vaga prevrne na stranu: „Šta si to uradila?“, a nekada na: „Napokon si bila hrabra i uradila to što misliš!“. Tada sam naučila da žiri često ne sme da uradi to što misli. Da ne bi trebalo da uvredi kolege, struku… I sad, da li biti iskren, ili ne?
Dakle, verujete da tada nije bilo umetničkih ostvarenja koja su zaslužila nagrade?
- Nisam bila sama u žiriju. Mnogo stručniji ljudi od mene su tada sa mnom gledali i ocenjivali te predstave. Očigledno nisu dobili to što njih navodi na to da daju nagradu. A i ja sam, najiskrenije, bila veoma razočarana.
Biti žiri nije jednostavno. U stvari, bilo bi super da nije procesa i posledica donošenja odluka (smeh)!
- Tada sam pomislila da nikada više neću stati na tu stranu – biti u žiriju. A evo me opet. Kako sam uopšte dospela do toga da ponovo odlučujem o tome o čemu možda ni ja ne znam sve, ili bar dovoljno?
Pa kako?
- Nisam baš imala vremena da razmislim. Hej, Emina, mi smo mislili da te pozovemo u žiri! Okej, važi! Ček, ček, prvo sam odgovorila. To je ta moja ishitrenost. Prvo kažem što mi je na srcu, pa mi onda mozak razmisli o tome. Kao i kad žiriram (smeh).
Šta reći!
- Evo neću više. Još ovaj festival (smeh).
Igor Burić