VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Vino doline lepih devojaka 2
Otkrivši odrinu malvasije u Konavlima, u trenutku kad je, posle dugog bezuspešnog traganja, nameravao da odustane, Marko Anđelinić je izdanke te čudesne loze pažljivo razmnožio i zasadio njen mali matičnjak. U jesen 1963. godine u delu plantaže „Agruma” u Konavoskom polju zasadio je prvih 2.100 čokota malvasije. Tih devet redova čokota lako se raspoznavalo izdaleka - isticali su se svojom elegencijom, karakterističnom bojom dugih i tankih mladica, posebno velikim i rastresitim grozdovima, s malim žutim i prozirnim bobicama i vidljivim semenkama.
Prve litre vina, dobijene 1966. ohrabrile su Anđelinića i sve one koji su dotle gledali na to šta on radi. Razmnožavanje loze iz Popovića, nastavljeno je još brže. Polovinom sedamdesetih prošlog veka, u najlepšem, središnjem delu Konavoskog polja ona se raširila na čitavih 33 hektara.
Posle gotovo stotinu godina, dubrovačka malvasija je uskrsnula, opet je na stolovima Dubrovčana. Njima je posebna čast da poklone ili prime na dar vino koje u sebi nosi čar i lepotu konovaskog krajolika. Kao čuveno vino sa geografskim poreklom, zaštićena je 1979. godine. U svojim vinskim kartama želeli su da je imaju svi viđeniji ugostitelji u Jugoslaviji, ali je ona ostala privilegija Dubrovčana. Zbog malog roda, nije bilo ni za sve ekskluzivne hotele i restorane ispod Srđa. Na 33 hektara vinograda, u najboljim godinama, bralo se jedva nešto više od 30 vagona grožđa, odnosno 18 vagona vina.
U to vreme, pisao sam da je to, najskuplje jugoslovensko vino, bilo po meri Dubrovnika, da je svojom lepotom opravdalo sve priče i legende koje su o njemu ostale zapamćene ili zabeležene. Boja mu je zelenkastožućkasta do slamnatožuta. Kristalne bistrine, upečatljive arome sorte i razvijenog bukea. Pravi „traminac juga”. U pravilu je suvo, sa 12 do 15 posto alkohola, ali ima godina kada u njemu zna da ostane i do 5 grama u litri neprevrelog šećera, što je granica suvih i polusuvih vina. Taj ostatak, koji je istina veoma redak, obično prati i povećani alkohol, što opet zajedno daje harmoničnost i punoću, lepu zaobljenost i pitkost.
Nažalost, uzlet malvasije bio je kratkog veka. Rat koji je vođen 1991. uništio je vinograde u tom pitomom kraju. Valjalo je počinjati ispočetka. Zov malvasije bio je prejak da mu se niko ne bi odazvao. Uz finansijsku pomoć Dubrovačko-neretvanske županije, stručnjaci s Agronomskog fakulteta u Zagrebu, u saradnji sa zadrugarima u Konavlima, počeli su 2002. realizaciju projekta „Zaštita i revitalizacija autohtone sorte vinove loze malvasija dubrovačka bijela”. Voditelj projekta je prof. dr Edi Maletić, a saradnici su mu grupa kolega sa fakulteta i naučnih institucija.
Prvi put sistematski se radi o naučnoj i stručnoj proceni sorte, na temelju čega će se stvoriti uslovi za njeno očuvanje i potpunu privrednu revitalizaciju. Obnovljen je detaljni inventar uzgojnog područja sorte i njena genetska identifikacija. Stvoreni su uslovi i rešenja dobijanja kvalitetnih loznih kalemova za podizanje budućih vinograda. Utvrđena su i najpovoljnija tehnološka rešenja za vinogradarenje i vinofikaciju grožđa kojim će se očuvati visoki potencijal sorte za proizvodnju vrhunskog vina, kao autentičnog proizvoda konavoskog područja.
Uporedo je tekla i obnova konavoskog vinogradarstva i vinarstva. Na trećem festivalu vina u Herceg Novom, februara 2009. godine, sreo sam nekoliko Konavljana, koji su na veliko zadovostvo organizatora ove lepe smotre, prvi put, posle ratnih događanja, došli u Crnu Goru, da svojim najbližim susedima pokažu i predstave svoja najnovija vinska dostignuća. Doneli su ih gospari Andro Crvik, Miho Batoš, Ivo Miljas, Filip Marinović, Luka Zoro, Pero Bokarica, Ivo Orešković i Niko Karaman. Dragulj među njihovim vinima bila je malvasija. Dobijena je po novim tehnologijama koje su razradili profesori i doktori vinarstva, nakon opsežnih istraživanja. Novost su kategorija polusuvog vina i prošek, kao vrhunac onoga što malvasija kao sorta može da da.
Nakon hercegnovskog festivala vina, posetio sam vinariju Andre Crvika u Ćilipima, koji je prvi posle ratnih razaranja obnovio proizvodnju grožđa i vina malvasije. Već 1996. posadio prvih pola hektara vinograda i nakon tri godine imao prvu malu proizvodnju vrhuskog vina. Za njim su krenuli i drugi i ona se već širila na više od deset hektara. I dalje se sadi. Koliko je danas ima, nažalost, nemam tačan uvid.
Moj domaćin Andro Crvik, veseljak, čovek pun duha i ljubavi prema ljudima, pesmi i vinu pričao mi je da je u Konavoskom polju, pre filoksere, svih 400 hektara oranica bilo pod lozom, „da se nije imalo gde vezati konja a da ne uzagi u lozu”. On je vlasnik osam hektara malvasije, plavca i maraštine.
Posle 14 godina predanom je buteljka malvasije koju mi je poslao prijatelj Nenad Volarević iz Metkovića. Penušavo žutozelenkasto vino tipa proseko, lagano, voćno, po citrusu, jabuci i breskvi, svojom svežinom idealan pratilac letnjih jela i vrućina.
Za Marka Anđelinića se govorilo da ima dve kćeri: Kseniju i Malvasiju.
