VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Vino doline lepih devojaka

Analizirajući spisak nagrađenih, primećujem da je među njima najviše autohtonih sorti: plavac mali, pošip, teran, malvasija dubrovačka, malvazija istarska, babić, graševina, šardone i zinfandel. Priznanje dingaču: 99 bodova, nije iznenađenje - plavac mali, sorte srednjedalmatinske obale i ostrva, jedina je balkanska loza u najužem vrhu za najbolja crna vina na svetu. Mene lično, obradovala je spominjanje dubrovačke malvasije, sorte koja se osim u slovu „s” u mnogo čemu razlikuje od onih sa slovom „z” u imenu.

Američko priznanje dubrovačkoj malvasiji, nije iznenađenje. Tabanajući vinogradima od Istre do Bojane, punih četvrt veka, imao sam prilike da izbliza upoznam sva vina tog, možda, najlepšeg kraja planete. Za razliku od crnih, među belim vinima konkurencija je mnogo manja. Jug, zbog letnjih vrućina, i danju i noću, nije domaćin belih vina: trošenjem organskih kiselina za pojačano disanje, aromatske komponente grožđa sagorevaju, i vina ostaju neutralna, bez mirisa i aroma, koje krase bela vina kontinentalnih severnjačkih vinogorja.

Jedina južnjakinja njima slična je malo poznata dubrovačka malvasija; koju bi s pravom mogla nazvati „traminac juga”. Od belih vina, juga, vatrenih i tvrdih malvasija se razlikuje po finim i karakterističnim, a laganim mirisom po muskatu, sa puno elegancije i nežnosti. Retka je i u Dalmaciji. Uzgaja se na malim područjima, gotovo isključivo u Konavolskom polju, kraj Dubrovnika. U seriji o deset najboljih dalmatinskih vina koju sam, osamdesetih godina, objavio u „Slobodnoj Dalmaciji” svrstao sam i dubrovačku malvasiju. Poslednji put uživo sam u njoj pre petnaestak godina, u Konavlima, u poznatoj vinariji Andre Crvika.

Današnje podsećanje na najčuvenije dubrovačko vino „skrivio„ je moj prijatelj iz Metkovića Nenad Volarević zvani Vlaga, poznati rukometni radnik, na čelu nekadašnje reprezentacije Hrvatske svetskih rukometnih prvaka. Po zajedničkom prijatelju, Stevi Popovu, poslao mi je, ovih dana, buteljku penušca dubrovačke malvasije.

Lep povod za priču o tužnoj sudbini ove loze i njenom vaskrsenju. Davnih šezdesetih godina prošlog veka student Marko Anđelinić iz Konavala položio je na Poljoprivrednom fakultetu u Zagrebu Vinarstvo s najvišom ocenom, mada se u potpunosti nije „složio” s prof. dr Nikolom Šermanom o najboljoj beloj vinskoj sorti kod nas. Među studentima se znalo da je žilavka slabost strogog profesora i to su svi imali na umu. Znao je to i mladi Konavljanin i briljantan odgovor na pitanje o žilavki završio je primedbom da u njegovom kraju postoji loza koja je u svakom pogledu bolja od nje.

- Baš bih voleo da znam koja je to: dočekao ga je, pomalo s visine, profesor.

- Malvasija dubrovačka - sledio je munjevit odgovor.

Narednih pola časa između profesora i suvonjavog, visokog studenta, vođen je srdačan, prijateljski razgovor o lozi koja je vekovima uspevala u Konavlima, davala vino koje se cenilo, tražilo i plaćalo kao lek, a onda je u drugoj polovini devetnaestog veka, nakon pojave oidiuma (luga) maltene sasvim iščezla. U sledećem veku ostale su samo priče i legende o njenim čudesnim ukusima i aromama.

- Tražiću je - poverio se Marko profesoru. Verujem da je negde ostao bar jedan njen čokot. Potaknut očevim pričama još iz detinjstva maštam da jednog dana imam njen vinograd.

- Pokušajte, kolega, uveravam vas da nećete pogrešiti - ohrabrio ga je očinski sedi profesor. I dodao: - Računajte i na moju pomoć, za tom lozom vredi tragati.

Kao mladi agronom „Agruma” u Grudi, Marko Anđelinić počeo je da traži obećanu lozu. Danima je lutao konavoskim prostranstvom tražeći lozu koja je tu rasla stolećima, a njeno vino služilo za čašćavanje i poklanjanje moćnim svetovnim i crkvenim poglavarima. Vino koje su, u doba Dubrovačke Republike pile samo domaća vlastela i velmože susednih zemalja, jedino vino koje se tada moglo prodavati po neograničenim cenama. Malvasija se smela izvoziti samo kao lek, uz specijalne dozvole. Kako je nađeno u starim zapisima, to je uspelo jednoj vojvotkinji i to u količini od čitavih 200 litara. Danima je Anđelinić lutao „dolinom lepih devojaka” i kad je skoro izgubio svaku nadu, iznenada u selu Popović, ispred kuća porodice Radić i Klaić, ugledao je tri bujne loze. Razlikovale su se od svih drugih koje je do tada upoznao. Bile su to odrine dubrovačke malvasije.

(Nastavlja se)