Intervju: Milica Stojanov, rediteljka filma „PENAL ILI SEKSUALNI ŽIVOT ANE Đ.” Teatar kao junak filma

Temelj filmske priče je priprema u Srpskom narodnom pozorištu tokom pandemije korona virusa predstave „Golmanov strah od penala” po romanu nobelovca Petera Handkea u dramatizaciji i režiji upravo Ane Đorđević. Pri tome, glumci SNP-a koji su igrali u predstavi „repriziraju” i u filmu glumce u projektu: Bojana Milanović (Dijana), Sanja Ristić Krajinov (Sanja), Marko Marković (Marko), Bojana Tušup (Bojana), Marko Savković (Žoki), Tanja Pjevac (Tanja) i Peđa Marjanović (Peđa), pa čak i direktor Drame Milovan Filipović igra tu istu ulogu u „Seksualnom životu”. Jedino je Marta Bereš uskočila u rolu glavne junakinje, rediteljke Ane, dok njenog partnera tumači Ervin Palfi, glumac Drame na mađarskom jeziku subotičkog Narodnog pozorišta.

– Inicijalno, ideja filma nije bila moja, već mi je taj projekat ponuđen i sa zadovoljstvom sam ga prihvatila – otkriva za „Dnevnik” Milica Stojanov. – Nakon što je gledao predstavu, producentu Slobodanu Šuljagiću se učinilo da cela ta situacija pripreme „Golmanovog straha od penala” tokom korone ima i ozbiljan filmski potencijal. Razgovarao je sa Anom i ona je napisala scenario, pri čemu je krenula od stvarnih situacija, budući da je korona zaista napravila haos i zbog toga su se svi, od glumaca do rekvizitera, uključujući i nju samu kao rediteljku predstave, suočavali sa brojnim problemima, privatnim, ljudskim, ali su istovremeno imali strašnu želju da projekat urade. Zapravo - da rade, pre svega, iako suočeni sa potpunom nepoznanicom da li će pozorište uopšte opstati, hoće li biti publike... Otuda je prvi naslov scenarija bio - „Ludaci”. Zašto? Pa zato jer su u takvim uslovima predstavu mogli da pripremaju samo ludaci, da razmišljaju o liku, o detaljima scenografije, o tome hoće li jedna junakinja nositi crveni kostim ili ipak ciklama... Dakle, krenulo se od jedne stvarne situacije, i zato Handke, zato Srpsko narodno pozorište.

Koliko je bio problem „šaltati” glumce iz pozorišnog u filmski mod, budući da ono što funkcioniše na sceni često ne izgleda dobro na velikom platnu, i obrnuto?     

– Snimamo scenu u kojoj je tu ceo ansambl predstave i gde treba da se razotkriju svi ti problemi van scene. I snimalo smo je nekih devet sati. Uopšte nismo mogli da nađemo izraz, nema energije, nema konflikta, mlako je, neuverljivo. Ne ide, ne ide, ne ide... A kadar je bio total, odnosno trebalo je da dočara poziciju pozorišnog reditelja. I posle svega kažem: hajde da se zasad manemo totala, da krenemo na krupne planove. Počnemo od jednog glumca i shvatimo: da, to je film. Ne može kamera da pet minuta hvata široki plan i da osetimo dramu i sukob. Ona mora da se približi. I kada smo to uradili, shvatili smo da sve imamo. Inače, insistirala sam na tome da uloge iz predstave igraju bukvalno kako su igrali u „Golmanovom strahu od penala”, a za sve ostalo smo tražili druga rešenja.      

Uglavnom ste do sada profesionalno bili okrenuti televizijijskim formatima i radio dramama. Da li je iskustvo snimanja „Penal i seksualni život Ane Đ.” sada preusmerilo ta interesovanja više ka igranom filmu? 

–  O tome razmišljam odavno, samo što do sada nisam imala baš neke prilike. Pišem i scenarija i čekam svoj trenutak da se neki od njih realizuje. A samo iskustvo snimanja jednog igranog dugometražnog filma je u tom smislu neprocenjivo. Imala sam i ranije dosta iskustva u radu sa filmskom ekipom. Ali u ovom slučaju, nismo imali dve-tri godine za pripremu, već je sve teklo jako brzo, prosto je takav bio dogovor: mesec dana pripreme, mesec dana snimanja, mesec dana montaže. I to je to. Kad uđeš u takvu mašinu, ako ti je jako stalo - a meni jeste - onda ti mozak radi 300 na sat i dobiješ neverovatnu energiju da „pomeraš planine”. Istina, posle mi je trebalo dva meseca da se oporavim, ali iskustvo je fenomenalno. Pogotovo u smislu rada s glumcima.

Većina glumaca „igra sebe”. Gde ste povlačili crtu - kada to „ja prestajem da budem ja i postajem fikcija”?

– Ana nije bila na snimanju, što je meni otvaralo prostor da se, kada zaškripi, pozovem na nju: Ma, nije Ana mislila na tebe kao tebe, već je to tvoj lik. To nisi ti... (smeh) Manje-više, glumci igraju sebe, ali su njihovi likovi ipak malo docrtani. Naravno, s merom, jer nije bila ideja ni da ih dovedemo do groteske. Bilo je na tom planu i malo spoticanja, ali mislim da smo na kraju uspeli da dođemo do zadovoljavajućih rešenja, pri čemu su i sami glumci nalazili tu jasnu granicu kada bi nešto bilo preterano.

Nije čest slučaj, naprotiv, da kompletna glumačka ekipa bude novosadska - a da produkcija nije RTV?

–  Baš kao i za mene, i za glumce je to bilo veoma značajno. A veoma je važno i za Novi Sad da se dogodila ta priča, da se nešto ovde snima, da se koriste ovdašnji umetnici, profesionalci iz ovog grada. Da se tu nešto pokrenulo, konačno, a da nije vezano za RTV, kuću u kojoj radim, jer se u njoj na ovom planu ništa i ne pokreće. Tamo igrane strukture nema i neće je skoro ni biti. Odavno vlada mantra da ako želiš da uspeš u filmskoj industriji, moraš da odeš u Beograd. Zato mi je drago da se „Seksualni život” desio. I to nije jedini „Apolonov” film ovde sniman, ukupno ih je sedam nastalo od 2022. Na ovaj ili onaj način sam učestvovala u realizaciji svih sedam i mislim da smo otkrili neke lokacije po Novom Sadu i neke ljude koji i drugim sredinama mogu biti zanimljivi. A kada govorimo konkretno o „Penalu i seksualnom životu Ane Đ.”, možda baš zbog toga što se svi, eto, znamo, i sama atmosfera na snimanju je bila gotovo familijarna. Nije se gledalo na sat, već smo radili dok ne budemo zadovoljni, s puno entuzijazma. Istovremeno je bilo i nekako intimno, jer se sve dešava u Srpskom narodnom pozorištu, gde smo providili dan i noć. Dođemo ujutru a izlazilo dva, tri sata posle ponoći, a kad si u pozorištu, ni nemaš osećaj koliko je vremena prošlo. I pri tome niko nije čantrao, govorio meni je dosta, umoran sam... šta god.

Gledajući „Penal...”, imao sam utisak da je glavni junak filma zapravo Srpsko narodno pozorište, i to ne samo zato što je praktično ceo sniman u SNP-u?

– Baš tako. Kada smo Ana i ja pričale, naša junakinja u osnovi jeste rediteljka predstave, ali se tokom snimanja došlo do toga da je glavni lik ipak pozorište. Zapravo, i jeste bila ideja da se ispriča priča o teatru iz ugla koji običan pozorišni gledalac ne vidi. To smo pokušali da dočaramo i kroz vizuelne detalje, stavljajući kameru u pozicije u kojima pozorišna publika jednostavno ne može da se nađe. I da onda iz tog ugla „posmatramo” rad na predstavi. Otuda i scena kada Sanja plače iza scene, a onda izlazi na scenu kao da ništa nije bilo. U tom smislu nije u fokusu filma na tome što se radi predstava po Handkeu, već na okolnostima, koroni, na činjenici da, uprkos svemu, the show must go on.                     

M. Stajić