Интервју: Милица Стојанов, редитељка филма „ПЕНАЛ ИЛИ СЕКСУАЛНИ ЖИВОТ АНЕ Ђ.” Театар као јунак филма

Темељ филмске приче је припрема у Српском народном позоришту током пандемије корона вируса представе „Голманов страх од пенала” по роману нобеловца Петера Хандкеа у драматизацији и режији управо Ане Ђорђевић. При томе, глумци СНП-а који су играли у представи „репризирају” и у филму глумце у пројекту: Бојана Милановић (Дијана), Сања Ристић Крајинов (Сања), Марко Марковић (Марко), Бојана Тушуп (Бојана), Марко Савковић (Жоки), Тања Пјевац (Тања) и Пеђа Марјановић (Пеђа), па чак и директор Драме Милован Филиповић игра ту исту улогу у „Сексуалном животу”. Једино је Марта Береш ускочила у ролу главне јунакиње, редитељке Ане, док њеног партнера тумачи Ервин Палфи, глумац Драме на мађарском језику суботичког Народног позоришта.

– Иницијално, идеја филма није била моја, већ ми је тај пројекат понуђен и са задовољством сам га прихватила – открива за „Дневник” Милица Стојанов. – Након што је гледао представу, продуценту Слободану Шуљагићу се учинило да цела та ситуација припреме „Голмановог страха од пенала” током короне има и озбиљан филмски потенцијал. Разговарао је са Аном и она је написала сценарио, при чему је кренула од стварних ситуација, будући да је корона заиста направила хаос и због тога су се сви, од глумаца до реквизитера, укључујући и њу саму као редитељку представе, суочавали са бројним проблемима, приватним, људским, али су истовремено имали страшну жељу да пројекат ураде. Заправо - да раде, пре свега, иако суочени са потпуном непознаницом да ли ће позориште уопште опстати, хоће ли бити публике... Отуда је први наслов сценарија био - „Лудаци”. Зашто? Па зато јер су у таквим условима представу могли да припремају само лудаци, да размишљају о лику, о детаљима сценографије, о томе хоће ли једна јунакиња носити црвени костим или ипак циклама... Дакле, кренуло се од једне стварне ситуације, и зато Хандке, зато Српско народно позориште.

Колико је био проблем „шалтати” глумце из позоришног у филмски мод, будући да оно што функционише на сцени често не изгледа добро на великом платну, и обрнуто?     

– Снимамо сцену у којој је ту цео ансамбл представе и где треба да се разоткрију сви ти проблеми ван сцене. И снимало смо је неких девет сати. Уопште нисмо могли да нађемо израз, нема енергије, нема конфликта, млако је, неуверљиво. Не иде, не иде, не иде... А кадар је био тотал, односно требало је да дочара позицију позоришног редитеља. И после свега кажем: хајде да се засад манемо тотала, да кренемо на крупне планове. Почнемо од једног глумца и схватимо: да, то је филм. Не може камера да пет минута хвата широки план и да осетимо драму и сукоб. Она мора да се приближи. И када смо то урадили, схватили смо да све имамо. Иначе, инсистирала сам на томе да улоге из представе играју буквално како су играли у „Голмановом страху од пенала”, а за све остало смо тражили друга решења.      

Углавном сте до сада професионално били окренути телевизијијским форматима и радио драмама. Да ли је искуство снимања „Пенал и сексуални живот Ане Ђ.” сада преусмерило та интересовања више ка играном филму? 

–  О томе размишљам одавно, само што до сада нисам имала баш неке прилике. Пишем и сценарија и чекам свој тренутак да се неки од њих реализује. А само искуство снимања једног играног дугометражног филма је у том смислу непроцењиво. Имала сам и раније доста искуства у раду са филмском екипом. Али у овом случају, нисмо имали две-три године за припрему, већ је све текло јако брзо, просто је такав био договор: месец дана припреме, месец дана снимања, месец дана монтаже. И то је то. Кад уђеш у такву машину, ако ти је јако стало - а мени јесте - онда ти мозак ради 300 на сат и добијеш невероватну енергију да „помераш планине”. Истина, после ми је требало два месеца да се опоравим, али искуство је феноменално. Поготово у смислу рада с глумцима.

Већина глумаца „игра себе”. Где сте повлачили црту - када то „ја престајем да будем ја и постајем фикција”?

– Ана није била на снимању, што је мени отварало простор да се, када зашкрипи, позовем на њу: Ма, није Ана мислила на тебе као тебе, већ је то твој лик. То ниси ти... (смех) Мање-више, глумци играју себе, али су њихови ликови ипак мало доцртани. Наравно, с мером, јер није била идеја ни да их доведемо до гротеске. Било је на том плану и мало спотицања, али мислим да смо на крају успели да дођемо до задовољавајућих решења, при чему су и сами глумци налазили ту јасну границу када би нешто било претерано.

Није чест случај, напротив, да комплетна глумачка екипа буде новосадска - а да продукција није РТВ?

–  Баш као и за мене, и за глумце је то било веома значајно. А веома је важно и за Нови Сад да се догодила та прича, да се нешто овде снима, да се користе овдашњи уметници, професионалци из овог града. Да се ту нешто покренуло, коначно, а да није везано за РТВ, кућу у којој радим, јер се у њој на овом плану ништа и не покреће. Тамо игране структуре нема и неће је скоро ни бити. Одавно влада мантра да ако желиш да успеш у филмској индустрији, мораш да одеш у Београд. Зато ми је драго да се „Сексуални живот” десио. И то није једини „Аполонов” филм овде сниман, укупно их је седам настало од 2022. На овај или онај начин сам учествовала у реализацији свих седам и мислим да смо открили неке локације по Новом Саду и неке људе који и другим срединама могу бити занимљиви. А када говоримо конкретно о „Пеналу и сексуалном животу Ане Ђ.”, можда баш због тога што се сви, ето, знамо, и сама атмосфера на снимању је била готово фамилијарна. Није се гледало на сат, већ смо радили док не будемо задовољни, с пуно ентузијазма. Истовремено је било и некако интимно, јер се све дешава у Српском народном позоришту, где смо провидили дан и ноћ. Дођемо ујутру а излазило два, три сата после поноћи, а кад си у позоришту, ни немаш осећај колико је времена прошло. И при томе нико није чантрао, говорио мени је доста, уморан сам... шта год.

Гледајући „Пенал...”, имао сам утисак да је главни јунак филма заправо Српско народно позориште, и то не само зато што је практично цео сниман у СНП-у?

– Баш тако. Када смо Ана и ја причале, наша јунакиња у основи јесте редитељка представе, али се током снимања дошло до тога да је главни лик ипак позориште. Заправо, и јесте била идеја да се исприча прича о театру из угла који обичан позоришни гледалац не види. То смо покушали да дочарамо и кроз визуелне детаље, стављајући камеру у позиције у којима позоришна публика једноставно не може да се нађе. И да онда из тог угла „посматрамо” рад на представи. Отуда и сцена када Сања плаче иза сцене, а онда излази на сцену као да ништа није било. У том смислу није у фокусу филма на томе што се ради представа по Хандкеу, већ на околностима, корони, на чињеници да, упркос свему, the show муст го он.                     

М. Стајић