Filmski superheroji kao obični ljudi: SA BOGDANOM DIKLIĆEM NA PALIĆU

Ovaj glumac je proteklih dana na Festivalu evropskog filma Palić bio u centru pažnje zahvaljujući Nagradi „Aleksandar Lifka“ za doprinos evropskoj kinematografiji, ali i zahvaljujući odlično urađenom poslu u svom životu.

- Kad me već hvalimo – osvrtao se često na neprijatnost u sitacijama kada zajedno sa novinarima treba da govori o svojim dostignućima – ima tu rečenica koje su baš moje, u nekim od filmova. „A sad malo ona.“, to je moje. „Hteo sam da vidim koliko može da razvije.“ u „Klasi“. Bora kad kaže klincima „Evo vam za sladoled“ u „Maratoncima“, pa „idite da vičete ponovo radi bioskop“, ja mu kažem foršpiluj - „Ponovo radio bioskop“, „Ponovo radi bioskop“ - foršpiluj. Eto, to je moje. Ima još, ali...

Za sladokusce, hemijska olovka iz filma „Majstori, majstori“ Gorana Markovića je ista ona kojom mu je dao autogram Fabijan Šovagović, ispred bjelovarske knjižare gde ga je Diklić zatekao na snimanju. Tada je bio treći razred gimnazije, kada je i odlučio da postane glumac, a mnogo godina kasnije, poularnog Šovu je sreo na Pulskom festivalu gde je ovaj kao iz topa na pitanje da li ga se seća, odgovorio „ispred knjižare“.   

Bogdan Diklić se osim kao vredan i skroman, u privatnoj verziji predstavio i kao veoma duhovit čovek. Novinarki Tanji Nježić, u programu posvećenom njegovom glumačkom opusu, na Festivalu evropskog filma Palić, rekao je da je to hereditarno, od majke. Na tu temu, ispričao je anegdotu kako se na Pulskom festivalu zaljubio u stjuardesu, koja mu je dala boks rotmansa. Nakon što je veza prekinuta, mama mu je jednom kuvajući ručak i slušajući radio emisiju „Po vašem izboru“ Radio Zagreba na Čolinu „Nosi, nosi, nosi sve, što si mi dala“, otpevala: „Ono malo cigareta sa festivala“.

Mama mu je jednom za rođendan kupila i pravu, kožnu, akten-tašnu. Čudio se i nikad je nije nosio, sve do uloge u pomenutom filmu „Majstori, majstori“. I ona je odigrala svoje u tom filmu.

Publika na Paliću o Dikliću mogla je da otkrije i koliko je i kako strastan ljubitelj bubnjeva:

- Eno ih u koferima na terasi. Čežnjivo ih gledam kad god prođem. Ostakljena je terasa. Nisu napolju. Vlaga bi im štetila. Ne mislim da su odradili svoje, ali se taj period zaustavio. Strast teološki, u profanom smislu, znači porobljenost. Nije daleko od istine. Sve što sam kao klinac želeo, a iz ovog ili onog razloga nisam mogao da ostvarim, ja sam to kao zreo čovek počeo da iživljavam, pa i bubnjeve.

Setio se glumac poznat i pod nadimkom Dik, da je veče pre dvostrukog nastupa pred novinarima i publikom na Paliću, preuzimajući Nagradu „Aleksandar Lifka“, u govoru zahvalnosti zaboravio da spomene glumce. Ispravio je tu grešku.

Stanje duha

Drugog festivalskog dana, u nedelju 16. jula, na Letnjoj pozornici na Paliću, u glavnom takmičarskom programu 30. festivala evropskog filma, prikazana su ostvaranja “Preeksponirano” Eleonore Veninove i “Seneka: o stvaranju zemljotresa” Roberta Švenkea.

U filmu “Preeksponirano”, fotografkinja Ana i njen suprug Filip, profesor psihologije, žive svoju svakodnevnu rutinu u kući na Ohridskom jezeru, dok njihov odnos ne počne da menja iznenadni dolazak Maje, ćerke njihovih dugogodišnjih prijatelja. Na engleskom, naslov ovog filma glasi „Neizgovoreno“, a upravo to sve više izlazi na videlo, kako film ulazi u završnicu.

“Seneka: o stvaranju zemljotresa” iznenađujuće je svež pogled na istoriju zapadne civilizacije, kroz svoju antičku srž, filozofiju stoika Seneke, istovremeno i rimskog senatora, mentora cara Nerona, poznatog po bolesnim zloupotrebama položaja moći. Film je istovremeno i studija karaktera, i studija društva, odnosno socio-ekonomske politike i aktuelnih političkih režima. Džon Malkovič u naslovnoj ulozi sa ogromnom posvećenošću izvodi gotovo jedan ogroman monolog, koji je imponzantan ne samo po izgovorenim filozofemama, etičkim reperkusijama vlastitog života kao uzornog za pokolenja, nego i zbog uzbudljivog estetskog komponovanja scenografije i kostima. Celokupan stil filma zahvaljujući slobodi takozvanog metanarativa, sveprisutnosti povezivanja istorijskih sa savremenim činjenicama, pa i svesti koja prati „ispade“ glumaca u komentarisanje postupaka likova, nije dakle baziran na vernoj rekonstrukciji epohe, nego vrlo savremenoj i prilično razuzdanoj interpretaciji koja oslikava aktuelno stanje duha.

- Dobio sam topao aplauz, ne zato što je bilo vruće – ponovo se našalio. Čovek se tako može lepo da oseti, da mu iz podsvesti dođe i prostruji: „Možda ipak vredi.“  

Kada je govorio o svojoj radnoj metodologiji disciplini, nekoliko puta je istakao da se najbolje oseća kada nešto radi i kada je posvećen nekom problemu, njegovom rešenju. Jer, u problemu je samo onaj koji misli da nema problema.

- Lako je vama talentovanima. Mi netalentovani moramo i da radimo – ponovio je i na Paliću ono što je po vlastitom svedočenju znao često da uzvikne i kolegama.

„O glumi bez glume“ je knjiga koju je napisao kao svojevrstan dnevnik. Sada je u posedu samo jednog primerka koji mu je posle promocije, poklonio, odnosno vratio Jovan Ćirilov sa posvetom. Scenarije koji su puni njegove olovke i gumice, nema više nijedan. A tu se najbolje vidi koliko je i šta radio kada se temeljno i analitično spremao za uloge. Na probe, ili pred kameru, je išao samo da proveri ono do čega je došao. I dalje smatra da je za proces stvaranja uloge najbitniji pisac, dobro napisan lik:

- Mene vrlo rano, kad sam preležao dečje bolesti glumačke i odagnam neke predrasude, nije interesovala publika. Tako sam i na filmu došao da me kamera ne zanima. Kad se snima, ja nemam tu osobinu, svest da je kamera prisutna. Praviti ulogu me zanima isključivo i samo kao deo celine. Praviti ulogu za sebe je neka vrsta autizma. Ona je samo segment, moj deo odgovornosti u korist predstave, partnera, u korist nečeg što u umetnosti, a pozorište i film to jesu, treba da bude iznad mene. Ja tu ođednom ispadoh svetac, a to je opterećujuće. Treba slediti samo pisca i scenaristu, sa velikim „p“ i „s“. On je već napisao šta treba da se igra. Moje je to da usvojim, ne pošto-poto. Možda estetikom igre koja proizilazi iz glumčevog senzibilitetalj, karaktera, temperamenta, a partitura postoji.   

Igor Burić