Филмски суперхероји као обични људи: СА БОГДАНОМ ДИКЛИЋЕМ НА ПАЛИЋУ
- Не користим их ја, али моји пријатељи да – одговор је на једно од многих интересантних питања упућених Богдану Диклићу, да ли у свакодневном животу користи реплике из популарних филмова у којима је играо.
Овај глумац је протеклих дана на Фестивалу европског филма Палић био у центру пажње захваљујући Награди „Александар Лифка“ за допринос европској кинематографији, али и захваљујући одлично урађеном послу у свом животу.
- Кад ме већ хвалимо – освртао се често на непријатност у ситацијама када заједно са новинарима треба да говори о својим достигнућима – има ту реченица које су баш моје, у неким од филмова. „А сад мало она.“, то је моје. „Хтео сам да видим колико може да развије.“ у „Класи“. Бора кад каже клинцима „Ево вам за сладолед“ у „Маратонцима“, па „идите да вичете поново ради биоскоп“, ја му кажем форшпилуј - „Поново радио биоскоп“, „Поново ради биоскоп“ - форшпилуј. Ето, то је моје. Има још, али...
За сладокусце, хемијска оловка из филма „Мајстори, мајстори“ Горана Марковића је иста она којом му је дао аутограм Фабијан Шоваговић, испред бјеловарске књижаре где га је Диклић затекао на снимању. Тада је био трећи разред гимназије, када је и одлучио да постане глумац, а много година касније, поуларног Шову је срео на Пулском фестивалу где је овај као из топа на питање да ли га се сећа, одговорио „испред књижаре“.
Богдан Диклић се осим као вредан и скроман, у приватној верзији представио и као веома духовит човек. Новинарки Тањи Њежић, у програму посвећеном његовом глумачком опусу, на Фестивалу европског филма Палић, рекао је да је то хередитарно, од мајке. На ту тему, испричао је анегдоту како се на Пулском фестивалу заљубио у стјуардесу, која му је дала бокс ротманса. Након што је веза прекинута, мама му је једном кувајући ручак и слушајући радио емисију „По вашем избору“ Радио Загреба на Чолину „Носи, носи, носи све, што си ми дала“, отпевала: „Оно мало цигарета са фестивала“.
Мама му је једном за рођендан купила и праву, кожну, актен-ташну. Чудио се и никад је није носио, све до улоге у поменутом филму „Мајстори, мајстори“. И она је одиграла своје у том филму.
Публика на Палићу о Диклићу могла је да открије и колико је и како страстан љубитељ бубњева:
- Ено их у коферима на тераси. Чежњиво их гледам кад год прођем. Остакљена је тераса. Нису напољу. Влага би им штетила. Не мислим да су одрадили своје, али се тај период зауставио. Страст теолошки, у профаном смислу, значи поробљеност. Није далеко од истине. Све што сам као клинац желео, а из овог или оног разлога нисам могао да остварим, ја сам то као зрео човек почео да иживљавам, па и бубњеве.
Сетио се глумац познат и под надимком Дик, да је вече пре двоструког наступа пред новинарима и публиком на Палићу, преузимајући Награду „Александар Лифка“, у говору захвалности заборавио да спомене глумце. Исправио је ту грешку.
Стање духа
Другог фестивалског дана, у недељу 16. јула, на Летњој позорници на Палићу, у главном такмичарском програму 30. фестивала европског филма, приказана су остварања “Преекспонирано” Елеоноре Венинове и “Сенека: о стварању земљотреса” Роберта Швенкеа.
У филму “Преекспонирано”, фотографкиња Ана и њен супруг Филип, професор психологије, живе своју свакодневну рутину у кући на Охридском језеру, док њихов однос не почне да мења изненадни долазак Маје, ћерке њихових дугогодишњих пријатеља. На енглеском, наслов овог филма гласи „Неизговорено“, а управо то све више излази на видело, како филм улази у завршницу.
“Сенека: о стварању земљотреса” изненађујуће је свеж поглед на историју западне цивилизације, кроз своју античку срж, филозофију стоика Сенеке, истовремено и римског сенатора, ментора цара Нерона, познатог по болесним злоупотребама положаја моћи. Филм је истовремено и студија карактера, и студија друштва, односно социо-економске политике и актуелних политичких режима. Џон Малкович у насловној улози са огромном посвећеношћу изводи готово један огроман монолог, који је импонзантан не само по изговореним филозофемама, етичким реперкусијама властитог живота као узорног за поколења, него и због узбудљивог естетског компоновања сценографије и костима. Целокупан стил филма захваљујући слободи такозваног метанаратива, свеприсутности повезивања историјских са савременим чињеницама, па и свести која прати „испаде“ глумаца у коментарисање поступака ликова, није дакле базиран на верној реконструкцији епохе, него врло савременој и прилично разузданој интерпретацији која осликава актуелно стање духа.
- Добио сам топао аплауз, не зато што је било вруће – поново се нашалио. Човек се тако може лепо да осети, да му из подсвести дође и проструји: „Можда ипак вреди.“
Када је говорио о својој радној методологији дисциплини, неколико пута је истакао да се најбоље осећа када нешто ради и када је посвећен неком проблему, његовом решењу. Јер, у проблему је само онај који мисли да нема проблема.
- Лако је вама талентованима. Ми неталентовани морамо и да радимо – поновио је и на Палићу оно што је по властитом сведочењу знао често да узвикне и колегама.
„О глуми без глуме“ је књига коју је написао као својеврстан дневник. Сада је у поседу само једног примерка који му је после промоције, поклонио, односно вратио Јован Ћирилов са посветом. Сценарије који су пуни његове оловке и гумице, нема више ниједан. А ту се најбоље види колико је и шта радио када се темељно и аналитично спремао за улоге. На пробе, или пред камеру, је ишао само да провери оно до чега је дошао. И даље сматра да је за процес стварања улоге најбитнији писац, добро написан лик:
- Мене врло рано, кад сам прележао дечје болести глумачке и одагнам неке предрасуде, није интересовала публика. Тако сам и на филму дошао да ме камера не занима. Кад се снима, ја немам ту особину, свест да је камера присутна. Правити улогу ме занима искључиво и само као део целине. Правити улогу за себе је нека врста аутизма. Она је само сегмент, мој део одговорности у корист представе, партнера, у корист нечег што у уметности, а позориште и филм то јесу, треба да буде изнад мене. Ја ту ођедном испадох светац, а то је оптерећујуће. Треба следити само писца и сценаристу, са великим „п“ и „с“. Он је већ написао шта треба да се игра. Моје је то да усвојим, не пошто-пото. Можда естетиком игре која произилази из глумчевог сензибилитетаљ, карактера, темперамента, а партитура постоји.
Игор Бурић